Адвентисти заменили Господара суботе за суботу

Радећи годинама са децом и бивајући у контакту са њиховим родитељима, дотицали смо се разних тема. Пубертетски период је чудно доба, тешко разумљиво и још теже за објаснити. Силина младости и сирове непатворене енергије заправо руши све пред собом. Та младост тражи одговоре одмах и сад не погињући главу пред „косом седом“. Ауторитет ако и постоји, за ту младост је ту да би оправдао њихове тврдње сажете у њиховим питањима и интересовањима, рекао бих недоумицама. Једна од тих недоумица су секте. На многа питања успевао сам тој деци да дам какав-такав смислен одговор. Ипак, никад се нисам могао отети утиску да то није довољно, да им остајем дужан. Због тога сам решио да седнем и напишем моје мишљење (то су и тражили) на једну од њихових омиљених тема и питања мени упућених: Адвентисти: ко су и шта ја мислим о адвентистима или како их овде називају суботари.

Андреј Солодков

Пребирајући по сопственој литератури и сопственом мозгу, консултујући интернет наравно, пронашао сам савим случајно један сјајан кратак приручник на тему адвентиста. У њему је било све што је њима било потребно. Написао га је један православни мисионар, бивши пастор. Дакле, не може бити меродавнији извор јер његове информације долазе из „прве руке“, са извора. Његово име је Андреј Солодков а назив приручника је „Учење Адвентиста седмог дана о суботи“.

Питања деце

Питања деце су била разложна и нимало пријатна, у тим тренуцима ја сам био та „коса седа“ пред којом они нису погињали своје главе. „А како они тврде да у Светом Писму Бог наређује да славимо суботу? Зашто ми онда славимо недељу? Зашто кршимо Божје заповести? Са којим правом је тамо неки папа одлучио да укине суботу како они тврде? Зашто они сматрају да је пушење грех? Зашто они забрањују алкохол?Зашто они…?“. Ти они су Адвентисти седмог дана (суботари у народу) или Hrišćanska adventistička crkva како су званично регистровани.

Покушај одговора

Морам да признам да сам на нека питања тешко давао одговоре, није лако задовољити младост. Поготово на она етичка или социјална како се они (опет они) помажу а ми не, како они живе уредним животом, ми не, како они имају новца, ми не и тако даље.

Заиста сам био на корак да их упутим на горе поменуту књижицу Андреја Солодкова јер су у њој одговори на сва њихова питања. Али деца нису питала њега, зар не? Питала су мене. Због тога ћу на ту тему изнети прво своје мишљење, богословско и људско, затим ћу им, као и вама, понудити  наведени приручник. Опреза ради, ако не будете били задовољни мојим разматрањима.

Спорења у вези са суботом

Спорења у вези са суботом, да ли је папа декретом променио празник са суботе на недељу, спорења су протестаната са римокатолицима. Та спорења не почињу ту, нити имају свој узрок у томе, много су дубља. Она се нас православаца, у крајњој линији, не тичу јер примедбе нису упућене нама. Ипак, ради истине и обећаног одговора усуђујем се да прокоментаришем ову занимљиву тему.  

Како ме неко не би оптужио да сам пристрасан и наклоњен било коме, пре приручника Андреја Солодкова, објављујем превод 11 поглавља књиге D.M.Canright-a „SDA Renonced“. Аутор овде разоткрива како Адвентисти погрешно интерпретирају римокатоличко учење да би оправдали своја неоснована тврђења,  износи низ историјских доказа да су Хришћани од апостолског времена имали недељно богослужење. Тиме оповргава бајку о томе да је „папа променио суботу“. D.M.Canright је такође био пастор Адвентиста 7-мог дана и то пуне 22  године, да би након тога приступио методистима и коначно баптистима, опет, дакле, протестантима.

Сведочења

Ево, имате сведочења једног протестанта и једног православног мисионара који су обојица бивши припадници Адвентиста 7-мог дана. Ако пажљиво ишчитате текстове, видећете да обојица свако на свој начин оповргавају погрешна и погубна учења суботара.

Мој став – адвентисти

Овај чланак ће читати многи. Многи и треба да га читају. Верни и неверни, теисти и антитеисти. Намерно не помињем атеисте, јер је атеизам психолошки немогућ. Не постоји човек који има потпуно одсуство свести о постојању Бога. Да нема свести о присуству или постојању Божјем, не би постојали разлози за борбу против њега или за његовим негирањем. Исто тако, сви су људи верници, свако верује да Бог постоји. Зашто би се неко борио против некога или нечега што не постоји? Психолошки понор.

Какав је мој став? Који су разлози моје наде? Треба ли славити суботу?

Понудићу сведочанства Старога и Новога Завета, заједно са сведочењима апостола, ране Цркве и преобраћеника из незна(много)боштва, са пуном свешћу о томе да докази невернику нису могући, а вернику нису потребни.

За почетак

У књизи Постања (1Мој. гл. 1 ; гл. 2) сви дани имају свој почетак и крај (јутро и вече ) – сем седмог дана, дана Божијег починка. Адвентистичка тврдња да је Бог створио свет за шест буквалних календарских седмичних дана, а у седми дан (Шабат – одмор, мир, субота) починуо од дела својих – и тај дан (суботу) посветио за сва времена је заиста сумњива, и само доказује њихово непознавање Библије.

Прво: Седмица (седмични дани) није могла да постоји пре стварања света, а Бог је тек четвртог дана (не седмичног) створио Сунце, Месец и звезде, да деле дан и ноћ, да буду знаци временима, данима и годинама (1Мој. 1.14-19).

Друго: Св. Писмо нам казује да је “ … један дан пред Господом као хиљада година, и хиљада година као један дан “ (2Пет. 3.8 ; Псл. 90.4).

Библија је у овом случају сасвим категорична

Према томе, Библија је у овом случају сасвим категорична – дани стварања нису исто што и седмични календарски дани!

Још нешто – “ одмор или починак Божији “ не можемо схватити буквално, јер се то противи основном појму о Богу као савршеном и свемогућем бићу који никада не престаје да ствара и да ради, као што то и Библија потврђује (Иса. 40.28 ; Јн. 5.16-17). Богу, дакле нису била потребна 24 сата одмора и починка; Па ако Божији починак не можемо схватити буквално, онда нема разлога ни да седми дан, дан Његовог одмора схватимо календарски.

Тај седми дан представља период кад је Бог створивши човека престао да после човека ствара неке нове врсте бића, а Његов благослов изливен на седми дан јесте блажено стање целе творевине која се купала у Божијој благодети и блаженству све док Адамов грех није унео несклад у ту дивну блажену хармонију.

Даље

Даље, Адаму у рају није дата никаква друга заповест (да дели дане на радне и празничне) осим да обрађује и чува Едемски врт, и да не једе од дрвета живота (1Мој. 2.15-17). Из текста прве заповести јасно се види – да су заповести дате непосредно израиљцима, а не Адаму како нам то тврде адвентисти, јер Бог говори: “ Ја сам Господ Бог твој који сам те извео из земље Мисирске “ (2Мој. 20.2) – а Адам није био ничији роб у Мисиру!

Суботу нико није празновао пре изласка Јевреја из Мисира. Тек у (2Мој. 16.25) субота се спомиње као празник, али празник који је изричито дат само Јеврејима – као знак између Бога и синова Израиља (2Мој. 31.13-17); као успомена на излазак из Мисира (5Мој. 5.15 ; 1Књ.о цар. 8.9); и као средство помоћу кога је Бог хтео да искуша покорност израиљског народа (2Мој. 16.4).

Први спомен суботе у Библији

Први спомен суботе у Библији налазимо тек у тексту (2Мој. 16.1-30). Пре тога Библија нигде не спомиње суботу. Види се даље да је суботњи одмор пре тога Израиљцима био непознат као и мана коју су накупили у пустињи, па Мојсије мора да им објашњава шта је мана, и шта је субота (2Мој. 16.23-27); и кад је субота, и зашто је дата субота. Па ни то није било довољно Израиљцима него су неки хтели баш лично да се увере, те су ишли и суботом у пустињу да накупе ману.

Мана с неба

Најзад, из приложеног текста могло би се закључити да је прва субота, као дан одмора, била празнована у седми дан по доласку Израиљаца у пустињу Син, или још тачније – у седми дан од када је почела да пада мана с неба. То је прва календарска субота за коју Библија зна и коју изричито спомиње, јер вели да је народ у тај дан починуо (2Мој. 16.30). Чак и после тога Мојсије још увек мора да објашњава Израиљцима шта је субота (2Мој. 35.1-3).

Закон престаје да важи

Као што знамо, Бог је Јеврејима поред суботе заповедио да празнују и друге празнике – пасху, младине, сјенице, бесквасне хлебове, па и да се обрезују. Све ово је знак између Бога и Израиља, и представља тзв. Старозаветни обредни закон – који је имао за циљ, да припреми Изрељски народ за Христов долазак.

Његовом смрћу и Васкресењем тај закон је престао да важи, па као што је јеврејска Пасха и остали празници необавезан за хришћане, тако је необавезна и субота.

Ап. Павле је то добро знао (2Кор. 3.11), зато је и поручио: “ да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе. Што је сенка онога што ће доћи, а Тело је Христово “ (Кол. 2.16-17). Дакле, субота је само сен Новозаветне стварности – Васкресења и Недеље.

Непроменљивост закона

Када неком адвентисти прочитате ово, он као из пушке одговара да као што је Бог непроменљив (Мал. 3.6), тако је непроменљив и Његов морални закон; и као што је Господ вечан и исти, тако је и његов морални закон вечан (Јев. 13.8). Субота је део тог закона (четврта заповест), дакле и празновање суботе је вечно! – констатује адвентиста. У овакву полуистиниту тврдњу не треба дубоко залазити. Довољно је да констатујемо само једну чињеницу – у истом том Св. Писму на које се позивају адвентисти стоји и пропис о обрезању и јеврејским празницима који су такође названи “ законом вечним “ (1Мој. 17.9-13 ; 3Мој. 23.1-44). А да ли адвентисти поштују и овај “ вечни закон “ као што тако ревносно празнују суботу?

Докази

Међу адвентистичким “ доказима “ у корист празновања суботе наводе се и следећи цитати:

Када је Спаситељ говорио својим ученицима о своме другом доласку Он им је рекао: “ молите се да бежање ваше не буде у зиму или у суботу …“ (Мт. 24.20-21). За адвентисте ово је “ доказ “ да хришћани треба да празнују суботу до другог Христовог доласка, па зато треба да се моле Богу да их поштеди те невоље бар у суботњи дан.

Одговор адвентисти

Одговор: Прво – Када би те речи доказивале да треба празновати суботу, оне би исто тако доказивале да треба празновати и зиму, јер су обе именице и сметња за бежање. Друго, те Спаситељеве речи се уопште не односе на време пред Његов други долазак, него на време пред разарање Јерусалима. Јер, пред други долазак Христов нико неће имати никуд да побегне. Смисао ових Спаситељевих речи је потпуно јасан кад се зна да се оне односе на време разарања Јерусалима, и да су по Старозаветном пропису капије града суботом морале бити затворене и нису се смеле отворити (Нем. 13. 19). Тако је суботом бежање било знатно отежано, као и бежање зими. Још нешто, у опису ових догађаја Јеванђелисти Марко и Лука уопште и не спомињу суботу (руку на срце, Јеванђелист Марко спомиње зиму (Мк. 13.18)).

Ево још једног цитата на коме адвентисти заснивају своју тврдњу

 Субота ће се празновати и после свеопштег Васкресења на Новом небу и Новој земљи: “ Од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони предамном, вели Господ “ (Иса. 66.23).

Одговор: Кад би се ове речи схватиле буквално, онда би значило да ће се после свеопштег васкресења празновати не само субота, него и млад месец, младине. А то сасвим природно и оправдано не чине ни адвентисти – они не празнују младине! Осим тога, као што знамо, Св. Писмо каже да после свеопштег Васкресења на Новом небу и Новој земљи: “ ноћи неће више бити, нити ће им бити потребна светлост светиљке, ни сунца јер ће их Господ Бог обасјавати и цароваће у све векове “ (Отк. 22.5). Ако неће бити ноћи, неће бити ни дана, па неће бити ни младине ни суботе, нити обичног земаљског начина живота.

Трећи “ доказ “ адвентисти

Трећи “ доказ “ за празновање суботе адвентисти налазе у тврдњи да је и ап. Павле светковао суботу; позивајући се при том на многобројне цитате из којих се види да је ап. Павле суботом проповедао јеврејима у јеврејским синагогама Реч Божију.

Одговор: Ово је заиста тачно. Ап. Павле је ишао у јеврејске синагоге да проповеда зато што је тамо налазио јевреје на окупу, и ту имао велику групу слушаоца. Па заиста, кога би он то затекао у јеврејској синагоги када би дошао да проповеда у недељу? У осталом, већ сама чињеница што ап. Павле иде суботом у јеврејске синагоге да проповеда јеврејима о Господу сведочи да он тога дана није био са својим хришћанима на богослужењу. Њима је говорио недељом (Д. ап. 20.7).

Апостоли и мироносице

Што се тиче адвентистичке тврдње да су апостоли и мироносице празновали суботу, и живели по Старозаветном закону,  то је истина – али само до Христовог Васкресења, и Његове победе над грехом, сатаном и смрћу! Јер до Христовог Васкресења није ни постојао разлог за празновање недеље – јер се Христос још не беше прославио (Иса. 52.6-7,13 ; Јн. 12.28,32); а кад се прославио (Васкресењем) испунио је Своје обећање дато апостолима и у педесети дан по Своме Васкресењу (у недељу) послао на њих Духа Светога (Јн. 7.39 ; Д. ап. 2.1).

Адвентисти често отворено називају недељу “ жигом антихристовим “ јер сматрају да су Папа и цар Константин (својим указом 321- ве год.) увели празновање недеље – а пошто они Папу сматрају антихристом, то је по њима недеља његов “ жиг „. За ову тврдњу ћемо дати једну напомену – Папа је било много, а Св. Писмо говори само о једном антихристу!

Указ цара Константина

Што се тиче указа цара Константина (321- ве год.) у њему се уопште и не спомиње субота – а недељу су хришћани празновали далеко пре њега. О томе нам сведоче и многи сачувани документи као нпр. :

У спису “ правила Светих апостола „, која потичу из другог века каже се: “ ако неко из клира буде затечен да пости у Дан Господњи или у суботу, осим једне једине, нека буде свргнут „.

У спису “ Апостолске уредбе „, такође из другог века, каже се “ у дан васкрсни, тј. у Дан Господњи скупљајте се увек хвалећи Бога „. Значи, за хришћане тога доба субота је субота, а недеља је “ Дан Господњи „.

Откривење као контрааргумент адвентисти

У Откривењу (први век) св. Јован Богослов пише да је у Дан Господњи добио откривење о будућности Цркве (Отк. 1.10). Адвентисти тврде да је то била субота а не недеља – јер је по њима само субота Дан Господњи; Међутим, Св. Писмо Старога Завета само један једини пут назива суботу тим именом (Иса. 58.13); у Новом Завету се тако нешто не да ни наслутити. Ако имамо још у виду да ап. Јован у свом Јеванђељу седам пута спомиње суботу и увек је назива суботом, а никад “ Даном Господњим „, онда није ни мало вероватно да је он под изразом Дан Господњи означавао суботу – већ недељу!

У спису “ Акта мученика „, која потичу с краја трећег века (у доба цара Диоклецијана) постоје записи са саслушања тадашњих хришћана који јасно потврђују да су ти мученици светковали недељу.

Плиније Млађи

У извештају Плинија Млађег цару Трајану (око 110- те године) стоји да се хришћани скупљају у недељу зором и певају песме Христу као Богу.

У другом веку св. Јустин Мученик сведочи и пише: “ у дан који се назвао даном Сунца (многобошци су тај дан тако назвали) сви који живе по градовима … скупљају се на једно место и читају апостолске посланице и пророштва … а они који су добротвори дају што сваки од њих сматра да је довољно, … „. Ово Јустиново сведочанство се очигледно подудара са Павловим сведочанством (1Кор. 16.1-3) које гласи: “ а за скупљање прилога за свете, као што сам наредио галатским црквама, тако поступите и ви. Сваки први дан недеље свако од вас нека ставља код себе и скупља колико може, … „.

Антиохијски епископ Петар

Антиохијски епископ Петар који је 311-те године мученички умро за Христа пише: “ Ми празнујемо недељу као дан радости, ради онога који је васкрсао у тај дан „.

Поред свих ових списа постоје и посебна сведочанства да су хришћани другог века славили недељу као “ дан радости и Дан Господњи „. Таква су сведочанства Тертулијана , Оригена, Климента Александријског, Јустина Мученика, св. Игњатија Богоносца и ап. Варнаве (сарадника ап. Павла). Сва ова сведочанства и списи само доказују опште познату чињеницу – да су хришћани празновали недељу много пре цара Константина и његовог указа о “ дану Сунца “ (321- ве год.).

Дакле, ко и поред тако јасних доказа тврди да је Константин увео у Цркву празновање недеље, или да хришћани празнују недељу због “ многобожачког дана Сунца “ – тај свесно клевета Цркву.

Укидање свих јеврејских празника

Даље, Библија јасно тврди да ће Бог укинути празновање свих јеврејских празника укључујући и суботу: “ Господу су додијали јеврејски празници и субота и на њих мрзи душа Његова (Иса. 1.13-14); Бациће им белегу празника њихових у лице (Мал. 2.2-3); везао је на Сиону у заборав суботу и њихове празнике (Пл. Јер. 2.6); и на крају ће укинути и суботу и све јеврејске празнике „(Ос. 2.11). Ето шта о суботи и јеврејским празницима пророкују Старозаветни пророци.

Сам Господ је испунио ова пророштва и погазио светковање суботе јер је: „… Он господар и од суботе “ (Мк. 2.27-28) – и као такав има законску власт да то и учини.

Бања Витезда

Као доказ овоме узећемо случај који се десио код бање Витезде у Јерусалиму. Наиме, суботом је било забрањено носити неки терет, и та забрана је потицала лично од Бога: “ Овако вели Господ: чувајте се да не носите бремена у суботу и не уносите на врата јерусалемска“ (Јер. 17.21). То је Старозаветна заповест о суботи, коју Бог упућује јеврејима. Стога је немогуће да Спаситељ није знао за ту заповест, јер као Бог – она је директно потицала од Њега. А гле, једном приликом Он поступа као да ту заповест не познаје, или као да је сматра укинутом у свом Новозаветном царству. Он исцељеном болеснику код бање Витезде каже:

Устани

“ Устани, подигни свој кревет и ходај. И одмах оздрави тај човек, узе свој кревет и ходаше. А тај дан беше субота. “ (Јн. 5.1-10). Због овога су Јевреји хтели да убију Исуса – “ што је не само разрешавао суботу, него што је и Бога називао својим Оцем, изједначавајући се с Богом “ (Јн. 5.18). Да Господ није светковао суботу говори нам и исцељење слепог у суботу на шта су јевреји рекли: “ није овај човек од Бога, јер не светкује суботу “ (Јн. 9.14-16).

Пророчки предзнак

Случај у бањи Витезди служи је врста пророчког предзнака да ће људи у Христовом царству бити ослобођени Старозаветних обредних прописа, па и прописа о празновању суботе која је само сенка Новозаветне стварности (Кол. 2.16).

Додајмо и то, да се законом који су апостоли предали незнабошцима, ови ослобађају свих јеврејских празника и обредног закона (Д. ап. 15.5-29), и овде се нигде не спомиње празновање суботе. Адвентисти на све ово одговарају да у целом Св. Писму не постоји ни једна заповест да треба празновати недељу уместо суботе, и то је сасвим тачно! Јер таква заповест није ни била потребна.

Као што смо већ видели – за суботу је таква заповест била потребна, јер Израиљци до појаве мане у пустињи нису знали ни кад је субота, ни шта је субота. Због тога је Мојсије морао све то да им објашњава, а Бог да их уверава тиме што суботом није давао ману (2Мој. 16.23-30).

Недеља

Са недељом ствар стоји сасвим другачије. Недеља је дан Христовог Васкресења и Његовог прослављења и победе над грехом, сатаном и смрћу. Васкресење је радост, и радост ту долази сама по себи – без икакве заповести. Зар ико наређује ослобођеном робу да се радује што је слободан? Зар људи нису били робови греха, сатане и смрти све до Христовог Васкресења? Зар је после тога неко морао још и да им заповеди да се радују? Заповест о празновању недеље је утолико више излишна, што је недеља и дан силаска Светог Духа на апостоле који их је тада сигурно испунио великом радошћу (Д. ап. 2.1).

Не варајмо се браћо

Не варајмо се браћо, ап. Павле каже: “ ако Христос не уста, узалуд проповедање наше, а узалуд и вера ваша “ (1Кор. 15.14). Да, без Ускрса све је узалуд! Јер, да Христос није васкрсо заиста нам ништа друго не би ни преостало него да празнујемо, не само суботу, већ да испуњавамо и сав Старозаветни закон.

Св. Писмо говори о недељи

На крају напоменимо да Св. Писмо говори о недељи као празничном (радосном) дану. Ево тих места:

“ Камен који одбацише зидари, постаде глава од угла. То би од Господа и дивно је у нашим очима. Ево дана који створи Господ, радујмо се и веселимо се у њ! “ (Псл. 118. 22-24). Ове речи представљају директно пророштво за Спаситеља (Мт. 21.42 ; Д. ап. 4.11). Ако је тако, онда није ни мало тешко погодити који је то дан који створи Господ да се радујемо у њему. Нема сумње, после “ одбацивања камена „, тј. после распећа, тај радосни дан може бити само дан кад се Христос прославио из мртвих, дан када је жалост својих апостола претворио у радост, тј. недеља.

Пророци

Пророк Захарије проричући о Христу овако говори: “ узећу безакоње те земље у један дан. У тај дан, говори Господ над војскама, зваћете сваки ближњега својега под винову лозу и под смокву “ (Зах. 3.8-10). Радост тога дана пророк сликовито описује да ће свако звати свога ближњега под винову лозу и смокву. А као што знамо Христова победа се десила на Ускрс, дакле у недељу . О “ том дану “ погледати и следеће цитате: (Зах. 12.8-11 ; 2.11 ; 9.16).

Пророк Осије пророкује да ће Господ сићи у Ад, и у трећи дан (Васкрс) извести праведне душе из Ада (Ос. 6.2), што потврђује и ап. Павле (1Кор. 15.4).

Господње пророштво

Господ је својим апостолима дао једно пророштво – да ће апостоли због Њега плакати и туговати, а да ће се свет радовати; али ће се њихова жалост претворити у радост када га буду поново видели “ у онај дан “ (Јн. 16.20-27 ; 14.13-20). Као што знамо, дани жалости су: Велики Четвртак, Велики Петак и Велика Субота кад је Спаситељ био понижен, мучен, распет, и сахрањен. А дан радости је дан Христовог Васкресења – недеља (Мк. 16.9), када је Господ њихову жалост претворио у радост (Лк. 24.41 ; Јн. 20.19-20).

Јављања Господа

Из Јеванђеља и посланица ап. Павла видимо да се Господ после свог Васкресења јављао својим ученицима десет пута. Толико је записано! Најчудније је то да ни за једно од познатих нам јављања Св. Писмо не каже да се десило у суботу. Од Васкресења до Вазнесења протекло је пет субота а ни у једну од њих Христос није сматрао за потребно да ученике обрадује својим јављањем. Да је то учинио, писци Св. Писма не би пропустили да то и нагласе. А ето, они о суботи ћуте. Од тих десет, нама познатих јављања, последње је било у четвртак, на дан Вазнесења (Мк. 16.14-19 ; Д. ап. 1.3-11), а за три се не зна када су се десила (1Кор. 15.7 ; Мт. 28.16-17 ; Јн. 21.1-14).

Остала јављања

Оних осталих шест јављања десила су се у недељу; од тога, пет првих јављања десила су се на сам дан Васкресења, дакле на Ускрс, а јављање ап. Томи у осми дан после тога, тј. у следећу недељу.

Прво јављање : (Јн. 20.11-17)

Друго јављање : (Мт. 28.9-10 ; Мк. 16.9)

Треће јављање: (Лк. 24.34 ; 1Кор. 15.5)

Четврто јављање: (Мк. 16.12 ; Лк. 24.13-33)

Пето јављање: (Јн. 20.19-23)

Шесто јављање: (Јн. 20.26-28)

Дакле, шта је правилније светковати? Суботу или недељу? Старозаветну Пасху или Ускрс? Сенку или стварност? То питање хришћани не постављају јер је оно решено Васкресењем Христовим у корист недеље. Васкресење је основ целе хришћанске вере, и без њега је све узалудно, па и празновање суботе (1Кор. 15.14-20). Заиста је лако закључити да је недеља, као дан Васкресења Христовог – када је донето спасење целом човечанству – неупоредиво важнија од успомене на излазак јевреја из Египта.

Значај суботе као одговор адвентисти

Хришћанство је суботи дало онај значај који јој и припада: она претходи недељи, као што и Стари Завет претходи Новом Завету, и као што закон претходи љубави и благодати!

D.M.Canright-a „SDA Renonced“, 11 поглавље и адвентисти

Спорења: Папа и адвентисти

Једна од главних тачака тог спорења и на тој тачци Адвентисти седмог дана нарочито инсистирају, јесте да је римски папа променио суботу са седмог на први дан. Тврде да је то сав ауторитет и сва аргументација коју имају сви који поштују недељу. За Адвентисте је држање недеље чак знак звери (Отк. 14: 9-12) и дошло је преко папе у цркву из паганства. Кажу да је „име, порекло, ауторитет и светост Недељне институције је свеукупно искључиво паганско“ (Replies to Elder Canright, страна 133).  

Даље тврдње

Онда тврде да је папа променио шабат у Недељу. Mrs. White је рекла: ”Папа је променио шабат од седмог дана у први дан недеље” Поново: ”Папа је променио дан одмора од седмог у први дан”. Early Writings, стране 26, 55. Поново: ”Овде ми налазимо знак звери. Акт мењања шабата у Недељу, као удео Католичке цркве, без икаквог ауторитета у Библији”. The mark of the beast, страна 23.” Поштовање Недеље, мора бити знак звери”. The Marvel of nations, by U. Smith, страна 183. Следеће тврђење госпођа Вајт је објавила као божански инспирисано. Она каже: ”Промена шабата је знак ауторитета Римске цркве.” ”Поштовање фалисификата шабата је примање знака”. Great Controversy (Велика Борба), Vol. 4, страна 281.

Ово је становиште сваког Адвентисте седмог дана.

Моје искуство говори да ово веровање утиче више од осталих аргумената Адвентиста на људе да одустану од Недеље и пређу на Суботу. Убедити човека да је држање Недеље једино Католичка институција, противник Господњег шабата и омраженост код Бога, и наравно, ако он има имало савести, неће је више држати. Сваки од њих прихвата ово као историјску чињеницу извршену у Данилу 7:25. Свакако, ово је главни стуб њиховог читавог система, од ког зависи остатак. Уколико они у овој тачки греше, њихов читав систем је такође погрешан, што ће они лако признати. На ово старешина Waggoner каже: ”старешина Canright није претерао кад је рекао да ми сматрамо да је ово питање кључно. Ми га свакако сматрамо за такво.” Replies to Elder Canright, страна 165. Дакле, они би требали бити у стању да доказу исправност свог веровања једноставно. Они тврде да су уздигнути да проповедају против промене шабата коју је увео папа.

Адвентисти тврде

Они тврде да је историјска чињеница да је негде за време првих 5 векова после Христа, папа променио Суботу у Недељу. Ако је то тако, они би требало да су у стању да дају историјски доказ овога, тако што ће дати ВРЕМЕ, НАЧИН, МЕСТО, ОСОБЕ, ЧИЊЕНИЦЕ и РАЗЛОГЕ за овако нарочит догађај.

Старешина Waggoner

Својевремено је тражено од адвентистичких научника да пронађу неки доказ ове тезе. Адвентисти су изабрали старешину Waggoner-а да одговори, да пронађе неког аутора који казе да је папа променио шабат. Он је направио очајнички покушај, на читавих 48 одштампаних страна. Он је претраживао библиотеке Америке и Европе. Шта је пронашао? Да је пронашао потврду тезе, могао је цитирати само неколико редова. Али он није имао ниједан. Ниједан једини аутор којег је цитирао не тврди да је папа променио шабат. Тако да остаје једино тврдња Католичког катехизиса. Дакле, уколико признамо једино разметљиве тврдње Католика да су они променили шабат, зашто онда исто тако не признамо да је папа непогрешив, да он има кључеве Светог Петра, апостолску столицу, једино апостолско прејемство, итд?

Одрицање тврдњи католика

Адвентисти брзо одричу све друге тврдње Католика, али ревносно признају њихову тврдњу да су они променили шабат, просто јер је то подесно за њихову теорију, за коју не могу да пронађу други доказ. Они оптужују Католичке писце да су фалсификатори, варалице, обмањиваци и лажови, онда, уколико је то подесно за њихову сврху, окрећу се и цитирају управо такве тврдње као неприкосновену истину.

Адвентисти: Тврдње Катехизиса су лажно представљене

Штавише, тврдње Катехизиса су лажно представљене. Њихова теорија је да је неки папа неколико стотина година после Христа, својевољно, променио шабат, и Катехизис је протумачен као да учи ову идеју. Међутим нико у њима није тврдио чак ни слично овоме. Сваки од ових Католичких цитата, стоји на јасној позицији да је промена шабата направљена, не од стране папе, већ од стране цркве у дане Христа и Апостола, не стотинама година касније. Дакле: ”Питање: где су дани које црква наређује да буду држани као свети? ”Одговор: 1. Недеља, тј. Дан Господњи, који светкујемо на основу апостолске традиције, уместо шабата”. Catholic Christian Instructed, страна 209.  

Из истог дела, ми узимамо следеће: ”Питање: Шта оправдава држање Недеље, која има предност у односу на древни шабат, који је био Субота?” ”Одговор: ми имамо за ауторитет Католичку цркву, и апостолско предање.”

Католици тврде

Католици тврде да њихова “црква” потиче још из доба апостола, и свака промена коју је увела апостолска црква, по њима је промена од стране Католичке цркве. Одатле они тврде да је “католичка црква” променила шабат у апостолско време. Адвентисти користећи ове цитате из Катехизиса објашњавају како је промена уведена од стране папе отпадника стотинама година након апостола. Али Катехизис не тврди ништа такво, као што се види из цитата. дакле, чак и Катехизис, кад се непристрасно прочита, учи да је Недеља обичај Хришћанске цркве из апостолских дана.

Сведочење католичког свештеника

Да Адвентисти погрешно представљају учења Католика показано је у следећем сведочењу Католичког свештеника: ”Као неко ко је живео годинама међу Адвентистима седмог дана, упознат сам са њиховим тврдњама да је римски папа променио шабат од седмог дана у први дан недеље. Такве тврдње су потпуно неосноване. Католици не тврде ништа такво, али сматрамо да су апостоли лично установили обичај Недеље и да смо примили то традицијом од њих. Сабори и папе касније потврђују светковање дана примљеног од апостола.” John Meiler, Rector od St. John`s Church, Headlsburg, Cal.”

Католички речник

“Католички речник”, од Adiss-a и Arnolda, након цитирања Отк. 1:10; Дела 20:7; Кор. 16:1-2 каже: Ови текстови ”изгледа да указују да је Недеља већ свети дан у који су дела љубави била нарочито подесна. Јев. 10:25 показује следеће: да су Хришћани, када је посланица била написана, имали устаљене дане окупљања. Записане референце дате овде показују да Недељни обичај настаје у апостолско време; али и без записа, усмено предање ставља ову тачку изван сваке сумње”.

Адвентисти изврћу записе

John Ankatell, A. M. , свештеник у Њу Јорку, пише у Outlook-у, Јул, 1889, мишљење о Недељи, Дану Господњем: ”Ми мислимо да је дато од стране нашег Господа апостолима у току 40 дана након Његовог васкрсења, али ми не можемо да то тврдимо.” Он изражава Католичку доктрину сасвим прецизно: та промена је направљена од стране Христа и апостола, али списи нису довољни да се ова тврдња докаже; стога ми се ослањамо на Католички ауторитет који каже да је то учињено у време Новог завета. Сви Католици и сви њихови катехизиси говоре исто. Али ово је потпуно другачије од тврдње да је папа извршио промену стотинама година након Христа. Ово је пример како Адвентисти изврћу записе у њихову корист.

Историјске чињенице

Ми ћемо сада презентовати историске чињенице, које доказују да је држање првог дана недеље као дана богослужења било универзално међу Хришћанима у времену непосредно након апостола. Ако је извор светковања Недеље овде, онда ово нема извор у папству, које долази стотинама година касније.

Шта заиста тврде римокатолици?

„Недеља је била први дан седмице по јеврејском начину рачунања, али за Хришћане она је почела да заузима место јеврејске суботе у апостолско време као дан одвојен за јавно и свечано служење Богу. Пракса заједничког окупљања у први дан седмице за светковање евхаристијске Жртве наговештена је у Делима 20:7, 1.Коринћанима 16:2, а у Откривењу 1:10 назива се дан Господњи.“

Католичка Енциклопедија, „Недеља“

Плинијево писмо, 107. након Христа и адвентисти

Плиније је био гувернер Витаније, Мала Азија, после Христа 106-108. Он је писао 107. Трајану, императору, о својој забринутости због Хришћана. дакле: ”Они имају обичај да се налазе, на УТВРЂЕН ДАН пре него осване, и певају химну Христу као Богу… Када су ове ствари завршене, њихов је обичај да се одвоје и онда поново скупе на оброк који поједу заједно без нереда.” Horn`s introduction, Vol. 1, chapter 3, section 2, page 84. То да је ово била Недеља је евидентно.

1) они долазе да заједно обожавају Христа

2) они се скупљају да поједу оброк заједно, Господња вечера. Ми смо већ доказали да је “утврђени дан” био Недеља.” На први дан недеље када се ученици окупљају да заједнички ломе хлеб.” Дела 20: 7. Ово је истоветно ономе што тврди Плиније.

Јевсевије, историчар

Јевсевије, историчар, 324. године каже: ”Ја мислим да је он (псалмопојац) описао јутарње окупљање на које имамо обичај да се сабирамо широм света” ”Овим је пророчки назначена служба која је извођена веома рано сваког јутра дана васкрсења по читавом свету”. Sabbath Manual, страна 125. Ово је што Плиније каже: ”Они се налазе заједно” сваког утврђеног дана пре него што сване”, они се окупљају да заједно поједу оброк. Јевсевије каже да је то био обичај свих Хришћана “да се нађу јако рано и сваког јутра васкршњег дана.” Очигледно, Плинијев утврђени дан био је Недеља. То је била иста област у којој су апостоли учили, и то само ЈЕДАНАЕСТ година након смрти Светог Јована. Старешина Andrews, суботар, каже: ”Ово Плинијево сведочанство је било написао неколико година након апостола. Оно приповеда о цркви коју је вероватно основао апостол Петар.” Hist. Sab. , страна 237. То показује да су апостоли учили о држању Недеље.

ВАРНАВА, 120-та после Христа и адвентисти

(Комплетан текст Варнавине Посланице)

Ова посланица је била високо цењена у најранијој цркви, читана у неким као део Писма, и пронађена у најстаријим рукописима Писма, названим Синајски. То да је написана од стране побожног човека, не може бити доведено у сумњу. Старешина Andrews: признање Адвентиста 7-ог дана, да је посланица Варнавина “била у употреби половином другог века, као “апостолска правила”, јесте од вредности за нас што нам даје неке доказе о мишљењима која су преовладавала у региону где је писац живео.” Сведочанство отаца, страна 21.

Shchaff-Herzog Encyclopedia

Shchaff-Herzog Encyclopedia каже: ”Посланица је вероватно написана у Александрији почетком другог века од стране угледног Хришћанина”. Енциклопедија Британика, највиши критички ауторитет, каже: ”Овај рад се једнодушно приписује Варнави, сапутнику Св. Павла, од стране раних Хришћанских писаца… Али највећи број критика додељује је владавини Хадријана негде између 119. и 126. након Христа.” Смитов Библијски речник каже: ”Верује се да је посланица написана у раном другом веку.” Johnson`s new universal cyclopedia каже: ”према Hefel-у, требало би да је записана између 107-120 г…. Она је најчешће цитирана од Отаца, и била је поштована од црквених ауторитета; неки су чак тражили да уђе у канон светих књига.”

Доказ ауторитета Варнавине посланице

Ово је преглед најбољих модерних критика времена, карактера и ауторитета Варнавине посланице. Поштована и читана у цркви пре 120-те, или у границама 24 године од смрти Св. Јована, показује шта су Хришћани веровали и практиковали непосредно након апостола. У овој посланици ми читамо: ”Мирис вашег тамјана је гадост преда мном, и ваше младине и суботе ја не могу поднети”. Поглавље II. Старешина Andrews признаје да “он тврди укидање шабата Господњег”. ”Testimony”, итд. Страна 22. Долазећи у први дан недеље, Варнава каже: ”Одатле, исто тако, ми држимо осми дан са радошћу, дан, на који је, исто тако, Исус устао из мртвих.” Поглавље 15.

Шта старешина Andrews каже на ово сведочанство

Шта старешина Andrews каже на ово сведочанство? Он признаје да оно учи о укидању Јеврејског шабата и држање Недеље. Али он тврди да је таква доктрина у супротности са библијом; заправо, са ЊЕГОВОМ идејом Билбије. Док сам још увек био верник седмог дана, док сам читао ову књигу, био сам шокиран чињеницом да старешина Andrews, кроз читаву његову књигу мора да побија и бори се са учењима свих раних отаца! Разлог је очигледан: он држи једну доктрину а они држе другу. Он верује у 7-ми дан, а они верују у 1-ви дан. Неки од њих су живели толико рано да су разговарали са апостолима лично, док он живи 18 векова касније! Ко боље зна од њих?

Какво признање од стране најспособнијег историчара којег су Адвентисти имали икада

У његовој књизи “Историја шабата”, страна 308, он каже: ”Разлози понуђени од раних отаца за немарност према обичају шабата, показује да они нису имали нарочиту јасноћу поводом субјекта, јер су живели у првим вековима, које ми у овим каснијим временима не поседујемо.” Какво признање од стране најспособнијег историчара којег су Адвентисти имали икада! Он признаје да су “рани оци” “у првим вековима” занемарили “обичај шабата”. Какав очигледнији доказ од овога ми треба да тражимо да 7-ми дан није био поштован у првим вековима? Али како то иде са тврдњом да је шабат промењен од стране папе неколико стотина година касније? Вероватно да рани оци нису били добри теолози, нити добри у расуђивању; нису ли могли сведочити тако једноставну ЧИЊЕНИЦУ? Нису ли могли изложити да ли су или нису држали Суботу? Наравно да су знали довољно о томе, и то је све што ми желимо да питамо.

Хришћани су држали Недељу

Ми не цитирамо ове оце да бисмо доказали доктрину; за то ћемо користити само Библију. Ми њих цитирамо само да бисмо доказали просту, историјску ЧИЊЕНИЦУ, тј: да су рани Хришћани држали Недељу, стога то није могло започети са папама вековима касније.

Учење светих апостола, 125. год. и адвентисти

Ово није написано од стране апостола; ипак, порекло му је из раног периода. Неки га смештају у време пре 80-те године. Професор Harnack из Берлина, каже да га многи сврставају између 90-те и 120-те. То је период који многи фаворизују. Не може бити много касније. New York independent каже за ово: ”Од свих незваничних списа, овај је најважнији”. Професор Dungan, председник Drake универзитета, каже: ”Евидентно је да није далеко од смрти Св. Јована”. Славни научник, Wilbur Crafts, у његовој “шабат за човека”, страна 383, каже: ово је ”написано, по једнодушној оцени најбољих научника, не касније од 40 година након смрти последњег апостола, и у времену свих оних који су чули Јованово учење.” У предговору овог значајног документа, уредници, проф. Hitchcock и Brown у Union theological семинарy, N. Y. казу: ”Аутентичност овог документа тешко може бити оспорена”.” Документ без сумње припада другом веку; вероватно пре 120-те. тешко након 160-те.” Увод.

Поглавље 14-тог Учења Апостола

Поглавље 14-тог Учења Апостола каже: ”Али сваког Господњег дана окупљајте се, ломите хлеб, и делите благослове”, итд. Ово сведочанство је чисто и доказује да је Господњи дан био утврђен дан светковања, рано тог дана.

Јустин Мученик, 140-та. и адвентисти

Цитирам из књиге “Комплетно сведочанство Отаца”, старешине Andrews-а: ”Јустинова `апологија` је написана у Риму око 140-те” “И то у размаку од само 44 године од Јованове визије на Патмосу.” “Не изгледа да је Јустин, и они у Риму који су држали његово учење, обраћали и најмању пажњу на древни шабат. Он говори о њој као о укинутој, и третира је са презиром.” Страна 33.

Ово је признање које чак и историчари Адвентиста седмог дана морају признати. Јеврејски шабат је био потпуно занемарен од стране Хришћана око 44 година након смрти последњег апостола. и ово је доказано сведочанством човека који живео управо тамо.

Адвентисти: Старешина Andrews поново

Старешина Andrews поново: ”Ми морамо, према томе, признати Јустина за човека који се држао укидања 10 заповести, и да је шабат био јеврејска институција непозната пре Мојсија, и без ауторитета након Христа. Он је држао Недељу за најпогоднији дан за јавно светковање.” Страна 44. Ово је доктрина коју је рана црква и коју су оци држали. Јустин у својој “Апологији” императору непристрасно репрезентује шта Хришцћани генерално верују, као што би и он требао да чини. Старешина Andrews преноси утисак да је Јустин репрезентовао само мали део отпалих Хришћана у Риму и да је он непоуздан. Али чињенице су управо супротне. Он је био Грк, рођен у Палестини и имао је “Дијалог са Трифуном”, у Ефесу, Мала Азија, у цркви где је Свети Јован живео и умро, центар Источне цркве, и то само 44 година након Јованове смрти.

Enciklopedija Amerikana

За Јустина, Enciklopedija Amerikana каже: ”Један од најранијих и најученијих писаца Хришћанске цркве… Он је био такође једнако ревностан у побијању јеретичких тврдњи.” Schaff-Herzog Енциклопедија каже: ”У овим радовима Јустин учи о доктринама држаним од стране свих Хришћана и тражи правоверност у свим тачкама. Једина разлика коју он примећује међу Хришћанима тиче се хилијазма. Стога је Јустин неоспорно сведок јединства вере цркве његовог времена, и чињенице да је племенито Хришћанство преовладало.”

Mcclintock and Strong encyclopedia

“Јевсевије каже да он засењује све велике људе који су осветлили други век блиставошћу свог имена.” Његови списи су најважније што је дошло до нас из другог века.” Mcclintock and Strong encyclopedia, чланак Јустин мученик.

Др. Schaff каже за њега: ”Након свог преобраћања Јустин се потпуно посветио одбрани Хришћанске религије, као путујући проповедник, без сталног пребивалишта.” Историја Цркве, Вол. 1, страна 482. Не само да су његове књиге прихваћене као израз црквене праксе, него и његов путујући живот, сада у Палестини, онда у Риму, Грчкој, Ефесу, оспособио га је за ову сврху, и обележио његово исповедање силом једнако јаком као и демонстрација. Зато, Јустин је несумњиво сведок вере и праксе Цркве неколико година након смрти последњег апостола.

Шта каже Јустин за први дан недеље

Сада чујмо шта каже Јустин за први дан недеље: ”На дан који се назива дан Сунца, сви који живе у градовима или на селу се сакупљају на једно место и читају се списи апостола и пророка, колико време дозвољава; онда, када чтец заврши, свештеник проповеда и позива на вршење тих добрих дела. Тада сви заједно устанемо на молитву и, као што смо рекли, када се наша молитва заврши, уносе се хлеб и вино и вода, а свештеник достојно узноси молитве и захваљивања, у складу са својим могућностима, а људи одговарају говорећи: Амин; и онда се дели свакоме и учествује се у томе на чему је захваљено, а онима који су одсутни део се шаље по ђаконима.

Шта још каже Јустин за први дан недеље

Они који могу и желе дају шта свако мисли да је пригодно; а што се прикупи прилаже се свештенику који помаже сироте и удовица и онима којима је, због болести или другог разлога, то потребно, и онима који робују странцима који бораве међу нама, и једном речју стара се о свима којима је потребно. А дан Сунца је дан у који се сви окупљамо, јер је то први дан у који је Бог, начинивши промену у тами и материји створио свет; а Исус Христос наш Спаситељ је у тај исти дан устао из мртвих. Јер је био распет на дан пре Сатурновог дана, а у дан након Сатурновог дана, који је дан Сунца, јавивши се својим апостолима и ученицима, Он их је научио ове ствари, које ти шаљемо на разматрање” Јустинова Прва Апологија, поглавље 67.

Адвентисти: Да ли старешина Andrews оспорава аутентичност овог документа?

Да ли старешина Andrews оспорава аутентичност овог документа? Не, очигледно. Који одговор он даје? Да Јустин не назива Недељу Sabbatom ни Господњим даном! Одговор је једноставан, јер чињеница је да је Јустин писао незнабожачком цару који није имао представу шта та два термина представљају, али који је био упознат са појмом “дан Сунца ”. Зато Јустин из неопходности користи тај назив. Али остају огољене чињенице, потврдне и непорециве, да око 44 године након што је написана књига Откривења, није светкован 7-ми дан, али јесте Недеља. и Јустин тврди да је Исус научио апостоле овоме. Са оваквим чињеницама, бесмислено како било који човек може рећи да је Sabbat промењен у Недељу 3, или 4 стотине година након овога од стране неког отпадника папе. Ја сам потпуно задовољан јер су такве тврдње потпуно супротне јасним историјским чињеницама, као што се може видети у тексту Јустина Мученика, који се не доводи у питање.

Погледајте данас

Немогуће је да би светковање Недеље било уведено у свим црквама без иједне речи против, уколико светковање није почело на самом почетку, тј. од самих апостола. Суочимо се са снагом ове чињенице: од најранијих дана, истражујући скоро до самих апостола, било је подела у цркви на секте, и супротности између њих су често биле велике. Па ипак, сви су се слагали у слављењу Недеље. Погледајте данас: идите на било који крај света, где год можете пронаћи Хришћане било које секте или нације, и наћи ћете да сви држе Недељу. Неколико Суботара недавно насталих су једини изузеци овога. Како овако универзалан обичај није имао свој почетак од самих апостола?

Разговор са Трифуном

Осим две Апологије, занимљиво је и дело св. Јустина „Разговор са Трифуном“ из кога доносимо одломак у коме Јустин своме саговорнику, јеврејину, објашњава хришћански поглед на Стари Завет, Мојсијев закон и суботу.

Св. Јустин: „Разговор са Трифуном „

Учење Адвентиста седмог дана о суботи – Андреј Солодков и адвентисти

„Адвентисти седмог дана“, у нашем народу познатији као суботари, једна су од најмногобројнијих секти на овим просторима. У овом кратком мисионарском приручнику, Андреј Солодков, бивши пастор и један од предавача у московској школи православних мисионара, објашњава „главни догмат“ њиховог учења по коме су они и добили име у нашем народу – учење о суботи – а којим су, нажалост, адвентисти Господара суботе заменили за суботу…

Кратки полемички приручник мисионарске школе храма апостола Томе на Кантемировској

Увод – адвентисти као секта

„Секта“ је латинска реч, а у преводу на руски језик значи „правило“ или „метод“. Том речју древни римски писци су означавали философску школу или политичку партију чији су погледи били различити од владајућих у то време. Нешто касније реч „секта“ почела је да примењују за религиозне заједнице чије се учење разликовало од веровања већине и признавало од стране већине за лажна или штетна.

Карактеристике

Карактеристичност религиозних секти је:

– супротстављање себе другим, традиционалним религијама

– претензија на искључивост своје улоге, идејних принципа и ставова– расположење изабраности и тенденција ка активном мисионарењу

– стремљење ка строгом чувању одређеног моралног кодекса и обредних форми

– на прво место се поставља једнакост свих чланова и добровољност њиховог обједињења, при чему се акценат ставља на обнову (или обраћење) које претходи чланству

– институција свештенства се, као по правилу, одбацује; пастирство унутар заједнице сматра се харизматским[1]. Позивајући се на Свето Писмо (Дела Ап. 1:26; Отк. 1:6,5:10) тврди се да је изабрани лидер добио, као милост Божију, посебну способност и мудрост за руковођење заједницом.

Адвентисти седмог дана

Са ширењем сектанства, реч „секта“ је почела да се примењује и на хришћанске заједнице које су желеле да живе саме по себи, одвојивши се од Једине Цркве Христове, одвајајући се од Ње у учењу, поретку управљања или дисциплини. Већ у Новом Завету постоје места о одступањима која су се догодила већ тада као и о одступањима у будућности. У књизи „Откровења“ апостол Јован Богослов помиње николаите, следбенике Језавеље; у Посланици Коринћанима (1 Кор. 1:11-12) апостол Павле убеђује верне да одступе од подела и не говоре: „Ја сам Павлов, ја Кифин„…

Данас се под сектом подразумева религиозна заједница, одвојена од јединства Православне Цркве која има посебно, од Цркве различито учење, богослужење, уређење и живи одвојеним самосталним животом, стремећи да оствари религиозне идеале у својој затвореној средини.

У наше време процветале су различите секте и лажне религије. Једна од таквих секти су „Адвентисти седмог дана“.[2]

Адвентисти – Историја појаве адвентизма

Вилијем Милер

Адвентизам (адвентисти)се појавио у Сједињеним Америчким Државама почетком 19. века. Оснивач адвентизма је био баптистички проповедник Вилијем Милер (1772-1849) који је припадао баптистичкој заједници у Њујорку. Био је Американац из сиромашне породице, мало образована особа. Он је ипак, врло волео да чита и много постигао самообразовањем. До 35 године Милер је био скептик-агностик, а затим се обратио, почео активно да изучава Писмо и постао баптистички проповедник. Није имао одређени систем, занимао се књигом пророка Данила и почео да ствара примитивне теорије.

Пажљиво изучавање Библије и математички прорачуни књиге пророка Данила довели су га 1818. године до убеђења о близини краја света, другог Доласка Христовог и Његовог хиљадугодишњег Царства. Наступање Страшног Суда је било тачно означено – 1843. година. Када су Милера подсећали на Спаситељеве речи о томе да нико не може знати ни дана, ни часа Његовог Другог доласка, Милер је одговарао да он не предсказује дан, нити час, већ годину.[3]

Милер проповеда

Милер је почео да проповеда, издао је брошуру и Другом Доласку у којој је развио своје есхатолошке ставове. Милер је стицао све више следбеника. Следбеници његовог учења су добили назив „адвентисти“.

Ето, дошла је и та 1843. година

Ето, дошла је 1843. година, народ је у хистерији чекао Други Долазак, али се ништа није догодило. Милер је почео са надом да тражи грешку и одложио датум доласка на 21. март 1844. године. Ни тада се ништа није догодило. Тада је Чарлс Сноу – Милеров следбеник – израчунао и указао на тачно време Доласка Исуса Христовог – 21. октобар 1844. године. (он је додао причу о десет девојака где је Женик окаснио до поноћи (Мт. 25:6), тако да је целу половину дана, тј. пола године Себе приморао да чека).

Ех. тај Милер

Милер је поверовао да је управо тај датум тачан. Његова увереност је прешла на људе, сви су престали да сеју и раде, окупили су се у белим одеждама на планини у држави Њујорк у очекивању вазнесења на небо. Означени дан је прошао, а ништа се није догодило. „Тај дан је постао дан Великог разочарења (званични термин који се користи у уџбеницима посвећеним религији).[4]

Наде су поново биле изневерене

Наде су поново биле изневерене. Након тога су многи адвентисти оставили адвентизам. Они који су остали почели су да се називају „Црква верног остатка“ и грозничаво покушавали да пронађу узрок који доказује да све у стварности било правилно (тешко је одрећи се онога у шта је много уложено: „Јер гдје је благо ваше, ондје ће бити и срце ваше„. (Мт. 6:21)). Верни Милеров следбеник, Хајрам Едсон, шетајући се дан након Великог разочарења по пшеничном пољу, добио је „откровење од Бога“ да се долазак Господњи догодио, али да је у питању био небески долазак – Христос је ушао у Светињу Светих Небеског храма где раније није могао ући. Тамо је почео „суд испитивања“, то јест разматра живот сваког хришћанина и суди ко је достојан васкрсења, а ко није. Тај суд ће трајати од 80 до 100 година, а затим ће наступити Други долазак.

Није ваше знати времена и рокове 

Тек данас су адвентисти одустали од било каквих „рачунања“, по речи Господа: „Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти“ (Дела Ап. 1:7)

Бесмртност душе

1844-45. године код адвентиста се појавило учење које је одрицало бесмртност душе. Адвентисти су тврдили да се мртви до свеопштег васкрсења налазе у бесвесном стању и да се вечне муке грешника састоје у лишавању постојања након Страшног Суда (то јест, сматрају да ће душе грешника једноставно бити уништене).

1845-46. године део адвентиста је почела да се придржава учења о празновању суботе уместо недеље. Ово учење је постало једно од најважнијих догматских учења.

Након 1846. године покрет адвентиста распао се на шест основних грана:[5]

Гране

1. Еванђелски адвентисти су родоначелници адвентизма који се придржавају опште хришћанских погледа на вечне муке.

2. „Црква адвентистичких хришћана“ јавила се 1855. године. Ови адвентисти уче да се душа након смрти налази у стању непостојања. Спасење се задобија личном вером. У време хиљадугодишњег Христовог Царства на земљи грешници и богоборци ће бити васкрснути за сведочење истине адвентизма, а затим ће их Бог истребити коначно и неповратно.

3. „Друштво живота“ се одликује тиме што, по њиховом мишљењу, људи умрли у злу и неправди чак неће ни васкрснути. Они умиру тако да се никада више не пробуде из праха.

4. „Адвентистичка Црква Божија“ очекује век „испуњења пророштва и успостављања свих ствари“. На земљи ће се успоставити хиљадугодишње Христово Царство где ће Светитељи владати светом. Центар светске државе биће Јерусалим. Душа након смрти не постоји и зато своје ново постојање повезују само са Доласком Христовим.

Остале гране

5. „Црква Божија“ формирала се 1864. године. Као повод за одвајање послужило је непризнавање Елене Вајт за благословену пророчицу, а такође и њихова иступања за санитарну реформу и употребу свињетине, кафе, чаја рибе, итд. као хране.

6. „Адвентисти седмог дана“. Овим именом су почели 1860. године да се називају следбеници учења о суботи. Ова грана адвентизма је најбројнија. Код њих је 1858. године била уведена обавезна десетина (десети део прихода као прилог) који је омогућио том религиозном покрету чврсту материјалну основу. Многи истраживачи сматрају 1860. годину као годину стварања јединствене организационе структуре и сматрају да је њихова снага у одличној организацији и уређењу заједница.

Елена Вајт и адвентисти

Одлучујући утицај на формирање највеће адвентистичке секте „Адвентиста седмог дана“ имала је „пророчица“ Елена Вајт (1827-1915). Она је била просечна девојка којој је међутим када је имала 15 година неко бацио у лице огроман камен. Она је дуго била у тешком стању и налазила се између живота и смрти. Међутим, спасили су је, након чега су код ње почели чудни напади, које је она називала „небеским откривењима“. Ова откровења су објављена, јако се поштују, и адвентисти их сматрају по вероучитељној вредности одмах поред Библије. Истина, још су савременици указивали на то да су многа од тих „откровења“ била очигледни фалсификат између осталог и популарних часописа о „здравом начину живота“. Међутим, адвентисте то није збуњивало. Велики део карактеристика адвентизма седмог дана које су под утицајем јудаизма (као што су чување суботе, правила исхране, итд.) као и одбацивање употребе алкохола потичу управо од наслеђа госпође Вајт и њеног „откровења“.

Генерална конференција адвентиста седмога дана

Данас „Адвентисти седмог дана“ (АСД) имају добро уређену организацију, њихови следбеници су расејани по целом планети. Поред Светог Писма изучавају се и дела Е. Вајт. Њена дела броје неколико хиљада страница.

АСД имају штампарије, богословске колеџе, мисионарске организације по целом свету које се баве добротворним радом. Уочава се посебна тежња АСД према медицинским установама, домовима за старе, болницама, дечијим домовима где се паралелно са активним добротворним радом и бригом о људима врши и мисионарски рад. Међународни орган који руководи адвентистима је Генерална конференција адвентиста седмога дана, који се налази у Бејтл-Крику (САД).

Адвентисти у Русији 

У Русији је адвентистичко учење увезено од стране Немаца колониста. У новембру 1883. године први проповедник Јохан Перн дошао је у Русију, у Тавричку губернију. 1886 године у тој губернији је било већ 300 следбеника тог учења. Локалне власти су адвентистичко учење називали „јерес јудејствујућих“, али су у целини били снисходљиви према њему. Увозила се одговарајућа литература, много пажње се поклањало усменим проповедима и разговорима са сељацима и занатлијама, а такође и са баптистима у различитим деловима царства. 1901. године у Русији је већ било 37 заједница АСД.

Данас у Генералну конференцију АСД улазе све области области између осталог и Руска федерација. Генерални скуп АСД се одржава сваке четири године, где учесници откривају нове области, примајући их у састав конфедерације и одређују председника. Адвентисти такође поседују штампарије: газете, часописе, а у Тулској области од 1989. године делује духовна семинарија АСД, где будући проповедници и пастори добијају целовито богословско образовање.

Адвентисти – Вероучење „Адвентиста седмог дана“

Догматско учење адвентиста је у многоме истоветно са учењем баптиста. Разлика је у три основне тачке:

1. Учење о скором Доласку Спаситеља.

2. Учење о души која умире заједно са телом.

3. Обавезно празновање суботе сагласно са Четвртом заповести Закона.

Богослужење адвентиста седмог дана одликује се једноставношћу. Молитвени скупови се састоје из читања Светог Писма, проповеди, молитви и певања песми. Неких обавезних молитви код њих нема. Од спољашњих молитвених дејстава адвентисти допуштају само коленопреклоњење на звук са катедре. Адвентисти сами себе зову „Црква верног остатка“.

Никакве празнике адвентисти не признају осим суботе

Из богослужбених обреда АСД врши се крштење водом у отвореним језерима кроз једно погружење крштаваног у воду; ломљење хлеба које се састоји из ломљења хлеба након захвалне молитве са узимањем виноградног сока (адвентисти уопште не употребљавају вино). Ломљењу хлеба претходи прање ногу. Никакве празнике не признају осим суботе. Сваки члан је обавезан да од својих прихода даје десети део у заједничку касу. Зато је организација материјално независна, купује домове за становање из средстава заједнице за своје следбенике и занима се другом добротворном делатношћу.

Учење о празновању суботе је један од основних догмата у вероучењу АСД.

АСД ревносно испуњава старозаветну заповест о поштовању седмог дана недеље, пратећи ту тврдњу од 1 Мојс. 2:3 до Ис. 66:23. Празновање недеље у њиховој представи је људска фантазија, без темеља у библијском тексту; уведено је 331. године од стране цара Константина да би прогутао, растворио незнабожачки празник сунца.

„Адвентисти седмог дана“ су променили Господара Суботе за саму суботу

Поштовање суботе у Старом Завету се изражавало кроз обредне форме. Ти ритуали („бремена тешка“) су нераскидиво повезани са суботом и нису имали моралне захтеве под собом. То је показивао и Сам Христос у чудима која је чинио у суботу (исцељење човека са сувом руком, слепорођеног код Овчијих врата, у Витезди).

Адвентисти своде питање суботе на питање о Закону.

На гори Синај су била дата два закона: обредни и морални. Обредни закон је народу објавио Мојсеј (3 Мојс. 1, 1;7,28,38). Морални закон је објавио Сам Бог (5 Мојс. 4,12,13).

Закон предвиђа без изузетка све стране живота како појединца, тако и целог јеврејског друштва. Осим поретка молитве, изучавања Торе, држања суботе и празника, васпитања деце, имовинских и радних односа, овај закон одређује понашање Јевреја у областима као што су исхрана, хигијена, одећа, брачни односи, правна питања и много другог.

Држање суботе је основа наше религије

Галаха (од јевре. Галахат – закон) сведочи о томе: „Држање суботе је основа наше религије; субота је знак савеза, који је Свевишњи склопио са народом Израиља који нам напомиње да је Свевишњи створио свет за шест дана и да је прекинуо то дело у дан седми, заувек га осветивши и учинивши благословеним. Мудраци тврде (што чине и адвентисти – прим.аут.) да држање суботе подразумева испуњавање свих заповести Торе: човек који је испунио заповест о суботе – као да је испунио целу Тору. Ко наруши суботу – као да се одрекао Торе. И мудраци још говоре да човеку који чува држање суботе са свим детаљима, Свевишњи прашта све грехе“.[6]

За објашњење ревносног чувања четврте старозаветне заповести АСД вешто компонују неопходна места из Светог Писма, стварају илузију правилности тумачења текста и граде прилично уређен систем:

Укидамо ли, дакле, закон вјером?

Исус Спаситељ говори на основу чега Он прима људе у Своје Царство: „Неће сваки који ми говори: Господе, Господе, ући у Царство небеско; но који твори вољу Оца мојега… И тада ћу им јавно казати: Никад вас нисам знао; идите од мене ви који чините безакоње.“ (Мт. 7:21,23). Апостол Павле пита: „Укидамо ли, дакле, закон вјером? Никако! Него закон утврђујемо“ (Рим.3:31).

Док не прође небо и земља

„И ако вера“, говоре Адвентисти седмог дана, „утврђује Закон, она не може да га замени или уништи. Зато је Исус Христос рекао: „Јер заиста вам кажем: Док не прође небо и земља, неће нестати ни најмањега словца или једне црте из Закона док се све не збуде“ (Мт. 5:18). „Јер као што ће нова небеса и нова земља, што ћу ја начинити, стајати преда мном, вели Господ… И од младине до младине, и од суботе до суботе долазиће свако тело да се поклони преда мном, вели Господ“ (Ис. 66:22-23). Притом следи позивање да нарушавајући само једну заповест, постајемо кривци пред целим Законом (Јак. 2:10). Зато не држећи суботу (тј. Четврту заповест) нема смисла испуњавати осталих девет, јер смо већ безбожници“.

Адвентисти и субота у библијском схватању

„Јеврејски глагол „шават“ значи „прекинути било које дело“, „одморити од било чега“, „држати суботу“. Суштински шабат означава дан одмора или празнични дан – суботу. Међутим тај појам се раширио не само на седми дан недеље, већ и на празничне, слободне дане, независно у који дан недеље би био празник, например, на Дан очишћења (3 Мојс. 16:31;23:32). Такав дан, за разлику од суботњег дана недеље, Израиљци су такође називали празничном суботом“.[7]

Субота је, као дан одмора на крају сваке седмодневне недеље, на почетку била успостављена за народ Израиља у вези са маном која му је послата (2 Мојс. 16:5, 22-30). Касније је посебни статус тог дана био утемељен и утврђен у Закону (2 Мојс. 20:8-11;31:12-17).

Основни смисао суботе

Међутим, основни смисао суботе остваривао се у томе што је то био дан одмора (2 Мојс. 58:13) у који би се Израиљци окупљали заједно (3 Мојс. 32:3; Сам. 4:23), за узношење хвале Господу и за богослужења (Пс. 91). Свакодневна жртва се удвостручавала (4 Мојс. 28:9-10), а у светињу су се полагали нови хлебови предложења (3 Мојс. 24:8).

Суботњи одмор

Суботњи одмор је за Израиљце значио удео у Божијем покоју. Пошто је седми дан након стварања света Бог одмарао од дела, Он је осветио и благословио сваки седми дан (1 Мојс.2:2) и заповедио Израиљу да чува његову светост (2 Мојс. 20:11;31:17), то јест да га издвоји из низа осталих дана као посебан дан, посвећен Господу. За Израиљце, које је Бог избавио од непрекидног, целодневног рада (2 Мојс. 5:4-9) у египатском ропству (5 Мојс. 3:20; Нав. 1:13-15) субота је постала знак да их је Господ осветио (2 Мојс. 31:13; Јез. 20:12) издвојивши га између осталих народа и да је народ завета Божијег жив само благословом Господњим. То постаје посебно јасно из тога да је суботња заповест (2 Мојс. 23:10-13) била распрострањена на суботњу годину (годину отпуштења). Чување или нарушавање суботе изједначава се са чувањем или нарушавањем завета са Богом (Ис. 56:2-7)

Он је био „већи од храма“

Исус је имао сопствено схватање суботе, различито од схватања рабина и то није могло да не изазове конфликт (Мт. 12:1-14; Мк. 2:23-3:6; Лк. 13:10-17; Јн. 5:1-18).

Цео Исусов живот био је испуњење воље Божије (Јн. 4:34) и Он је био „већи од храма“ (Мт. 12:6), а заједно са тим и „господар суботе“ (Мк. 2:28). Он је знао да је субота створена ради човека, зато је у суботу и чинио добро (Мт. 12:12; Мк. 3:4) и деловао исто као Његов Отац (Јн. 5:17), ослобађајући људе од сатаниног ропства (Лк. 13:16) и исцељујући их (Јн. 7:23; 9:14). Самим тим Исус је показао да је Он Онај Који људима доноси истински покој Божији (Мт. 11:29).

Дан хришћанског богослужења

Хришћани су у Новом Завету, налик на свог Господа, доживљавали себе слободним од испуњавања спољашњих заповести о суботи, пошто су испуњавању Божије воље испуњавали не само један дан недељно већ цео свој живот. То је дозвољавало некима да придају посебан значај одређенима данима, а другима да сматрају све дане једнакима (Рим. 14:5-9). Међутим, апостол Павле је сматрао захтев да се држи субота као повратак Закону и следствено, отпадање од благодати. (Гал. 4:9-11; 5:1-4). Исте такве ставове износили су и хришћански писци првих векова (свети Игњатије Богоносац, свети Јустин Мученик, Тертулијан).

Дан хришћанског богослужења је уместо суботе постао први дан недеље, дан Васкрсења и јављања васкрслог Господа (Јн. 20:1,19,26). Он се помиње у Новом Завету као дан ломљења хлебова, проповеди (Дела Ап. 20:7,11) и сакупљања прилога (1 Кор. 16:2). У првим вековима постојао је назив за први дан недеље као „дан Господњи“.

Дан Господњи 

Међутим дан Господњи се код хришћана разликује од суботе код Јевреја не само преношењем са последњег дана недеље на први. Веома је важно да у хришћанском празнику одсуствује најважнији признак јудејског празничног дана – одмор од посла. Са изузетком времена за богослужењее које се обезбеђивало и робовима, хришћани су се, као и њихово незнабожачко окружење, на дан Господњи бавили целодневним трудом. У време рађања монаштва то се односило чак и на најстрожије манастире. Тек је 321. године цар Константин објавио за државни празник дан који су хришћани сматрали Господњим, а незнабошци – светим даном сунца. У тај дан, као и у друге државне празнике, нису радиле државне установе. Касније су цареви Теодосије и Јустинијан значајно ограничили и лични вид делатности.

Васкрсење у библијском схватању

Васкрсење је основни појам у Библији. Ако су незнабошци имали само неке представе о бесмртности душе, Свето Писмо говори о посмртној обнови људског живота у тријединству духа, душе и тела. У Старом завету наде на Васкрсење се постепено појављују само у каснијим књигама. Библијско сведочанство о Васкрсењу налази свој највиши изражај у речима Исуса Христа: „Ја сам васкрсење и живот“ (Јн. 11:25). Зато говорећи о библијском схватању Васкрсења треба подразумевати пре свега Христа.

Извори вере у Васкрсење

Извори вере у Васкрсење леже у освешћивању истине да Господ има власт над животом и смрћу: „Господ убија, и оживљује; спушта у гроб, и извлачи“ (1 Сам. 2:6); „Јер нећеш оставити душу моју у паклу, нити ћеш дати да Светац Твој види трулост“ (Пс. 16:10). Ове речи говоре о нади на враћање живота и о томе да веза са Богом након смрти не може да се прекине (Пс. 73:23,26). У низу библијских сведочанстава стоје и 5 Мојс. 32:39; Јов. 19:25-27; Ис. 26:19; Јез. 37:1-14 и као најснажнији пример вере у Васкрсење у читавом Старом Завету – Дан. 12:2-3. овде, као и у Јн. 5:29 се говори о двоструком Васкрсењу (за живот и за Суд), иако још није речено о свеопштем Васкрсењу, већ се говори о Васкрсењу многих. Идеја Васкрсења мртвих се јако шири у периоду каснијег јудаизма. У књигама Макавејским мученици налазе утеху у нади на Васкрсење (2 Мак. 7:9, 11,14).

Стари завет о васкрсењу мртвих

У Старом завету се о васкрсењу мртвих говори у: 1 Цар. 17:17-24 (Илија), 2 Цар. 4:31-37 (Јелисеј) и 2 Цар. 13:21 (неки човек). Таква васкрсења су помагала јачању вере у будуће Васкрсење. На тај начин, озбиљан однос према смрти и искрена вера у свемогућу силу Бога, Који има власт над смрћу чинили су Израиљце довољно припремљеним за јављање Онога, Који је Себе назвао Васкрсењем.

Мартина нада испуњена вером

Главно у библијској нади на Васкрсење састоји се у нади да се она повезује са Христом. Као основ за схватање тога служи речено у Јн. 11:23-26. Мартина нада испуњена вером: „знам да ће васкрснути о васкрсењу у посљедњи дан“ истинита је, али се односи на удаљену будућност. Као такво оно не теши довољно у том тренутку. У Исусу се та нада из будућности преноси у садашњост: „Ја сам васкрсење и живот„. Будући Слово, Које „постаде тијело“ (Јн. 1:14), Исус Христос Својим постојањем остварује у садашњости оно чему су се људи надали да ће достићи у удаљеној будућности. „У њему бјеше живот“ (Јн. 1:4).

Оживљујуће силе будушчаго вјека

Тамо где се налази Исус, делују преобразујуће и оживљавајуће силе будућег света: Мт.9:18-26 (Јаирова кћи), Лк. 7:11-17 (младић из Наина) и Јн. 11:17-45 (Лазар). Тако је васкрсао и Он Сам, када је испунио Свој задатак, Својом смрћу одузевши власт од онога ко је владао кроз смрт – ђавола (Јевр. 2:14).[8]

Хришћанска вера у Васкрсење 

Хришћанска вера у Васкрсење није само нада на удаљену будућност. „Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, који нас по великој милости својој препороди за живу наду васкрсењем Исуса Христа из мртвих“ (1 Пет. 1:3).

Исусово Васкрсење је поставило почетак Његовом уздизању и уједно са тим открило нову епоху светске историје. Христово Васкрсење означава нешто принципијелно ново у целом светском поретку, оно је имало грандиозне последице за будућност читавог света.

Православно схватање суботе

Питање суботе упире се у питање о Закону. Након греховног пада човек већ није могао имати општење са Богом и стремио је да болесно стање излечи сам. У предверју греха даје се заповест: „А кад не чиниш добро, грех је на вратима“ (1 Мојс.4). Заповест је била нарушена, тада је Бог из љубави човеку дао Закон. „Закон је дошао после“, а када се умножио грех, још више се умножила благодат (Рим. 5:20). Апостол Павле пита: „Хоћемо ли остати у гријеху да се благодат умножи?“ Чим је Бог дао Закон, људи су почели да виде како га непрестано нарушавају. Почели су да виде колико су грешни. То је био основни циљ Господа: показати људима кроз Закон њихово стање као у огледалу, да би им помогао да се кроз благодат спасу од вечне пропасти.

Православни хришћани признају

Православни хришћани признају и потврђују да су захтеви закона апсолутно правилни и свесни су такође да су кроз Господа Исуса Христа Који је испунио тај закон, причасни том испуњењу – због вере у Њега. По 2 Мојс. 12:16 први дан је издвојен као свештени дан одмора до јеврејске суботе. Ово је било дато Мојсеју и Израиљу пре него што је било који закон откривен на гори Синај.

Хришћани Новог Завета се не окупљају у време јеврејске суботе. Они се окупљају у први дан недеље (Дела Ап. 20), и сакупљају прилоге у први дан недеље (1 Кор 16:1-4), проповедају у први дан недеље (Дела Ап. 20:7), јер је њихов Спаситељ васкрсао у први дан недеље (Лк. 24; Мт. 28). Дух Свети је сишао у први дан недеље (Дела ап. 2:1-6).

Субота у православној свести

В. М. Чернишов[9] указује да адвентисти гледају на јеврејску суботу као на „морални закон“, а не као на „обредни“ (или „церемонијални“), јер се субота помиње у десет заповести на Синају.

Субота је у православној свести, у православном Богослужењу и богословљу до сада празнични дан. У православном богослужењу до сада дани почињу од вечери до јутра. У православном календару субота је до данас седми дан недеље. У суботу се недеља завршава, а од недеље почиње.

На недељној служби (то јест управо у суботу увече, на почетку недељног дана), мења се недељни „глас“.[10]

Полемика са адвентистом седмог дана о оправдању празновања недеље

Ако је пред вама следбеник „Адвентиста седмог дана“ и разговор почиње о суботи, В.М. Чернишов[11] саветује да му се постави следеће питање: „Реците ми молим вас, зашто ви, адвентисти седмог дана нарушавате суботу?“ Ово ће изазвати одређену недоумицу и комешање:

Извините?

– Извините, шта значи то „нарушавамо“? Ми смо једина хришћанска деноминација која чува суботњи одмор. 

– Ја о томе и говорим…

Након мале паузе, објасните:

– Реците ми, слажете се да Христос не само да није испунио цео Закон већ га је и узвеличао?

Добићете одговор:

– Без сумње, узвеличао је.

– И не само узвеличао, већ и прославио?

– Управо тако. – Значи, узвеличао је и прославио и Четврту заповест у Закону?

– Наравно!  

– Православни хришћани кроз Закон примају суботу, тј. постојани покој – у Христу. Пошто се Сам Христос за њих учинио суботом, тј. покојем (Рим. 10:4, Лк. 6:5), пребивајући у Христу и Његовом учењу, Православни пребивају у сталном покоју или у Суботи. Ви, „Адвентисти седмог дана“, примајући и чувајући суботу коју Христос није прославио, лишавате Четврту заповест оне славе коју јој је даровао Господар суботе.

Зато је и речено

Зато је и речено у Новом Завету: „…да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе…“ (Кол. 2:16).

Апостол, учећи незнабошце, који су примили учење и поверовали у Господа, говори: „Него да им се напише да се чувају од нечистота идолских и од блуда и од удављенога и од крви; и оно што њима није мило другима да не чине“ (Дела ап. 15:20). Притом, нема ни речи о непрослављеној суботи. Зато: „Који разликује дане, Господу разликује, а који не разликује дане, Господу не разликује…“ (Рим. 14:6).

Дакле, ваља суботом добро чинити

„Дакле, ваља суботом добро чинити“ (Мт. 12:12). Зло, сагласно Светом Писму, није дозвољено никада чинити. Значи, добра дела су прогутала Четврту заповест, а љубав – покретач свих добрих дела – гута и све остало, о чему сведочи Спаситељ: „Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим. Ово је прва и највећа заповијест. А друга је као и ова: Љуби ближњега свога као самога себе.“ (Мт: 22:37-38). Зато љубав, која је „свеза свих савршенстава“ и која „…не завиди, љубав се не горди, не надима се, не чини што не пристоји, не раздражује се…“ (1 Кор. 13:4-5) гута собом заповест. То је могуће јер Сам „Бог је љубав“ (1 Јн. 4:8) и „љубав је, дакле, пуноћа закона.“ (Рим. 13:10).

Зато апостол Павле сведочи

Настављајући полемику са „Адвенстистима седмог дана“ неопходно је објаснити им да ми, верујући из незнабожаца, никада нисмо били под законом, и зато не треба да код нас постоји питање: да ли закон још има силе код нас, јер никада није ни имао у вези са нама, чак и ако пут духовног искуства за нас гласи: од закона ка слободи деце Божије (Рим. 3:30; 4:9-12). Зато апостол Павле сведочи: „Не одбацујем благодат Божију; јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије“ (Гал. 2:20).

Земаљски Јерусалим

У посланици Галатима (4:21-31) показано је шта се догађа са онима који се стављају под закон и са онима који су стали под благодат. Пут закона је пут тела, самопомоћи. Он представља само водич ка Христу. Даље се може супротставити, сагласно апостолу: Исаак – Исмаилу; Небески Јерусалим – земаљском; бесплодни (малом стаду Лк. 12) – плодном (свет); син слободне – сину слушкиње; син обећања – сину тела (сопствених дела); Нови Завет – Старом и тако даље. Видимо да је син слушкиње рођен путем телесних планова, насупрот вољи Божијој. Исаак је рођен натприродним путем (дубока старост родитеља) на основу Божијег обећања (Рим. 4:18-25). Ове се види разлика између Старог и Новог Завета. Земаљски Јерусалим са законом, жртвама и храмом довео је Јевреје као представнике Старог Завета до одбацивања Исуса (1 Кор. 2:8).

Небески Јерусалим

Небески Јерусалим (Јевр. 9:11-17) је мајка све новозаветне деце Божије, зато је тако диван и жељени град, чији становници они могу постати (Откр. 21:9-27). Деца Божија су слободна и налазе се не под законом са Синаја, већ под законом духа живота (Рим. 8:2).[12]

Ко стаје на тло законитости, стаје на тло проклетства закона. Адвентист ће вам у том случају одмах отворити Рим. 7:1: „…закон влада над човјеком само докле он живи.„

А живим – не више ја

Може му се поставити питање: зар нисмо умрли са Христом? У шта смо се крстили: ти као адвентиста, ја као православни? У смрт Његову! Значи да треба да умремо за грех са Христом. У Галатима 2:19-20 се и говори: „Јер ја законом закону умријех, да Богу живим. Са Христом се разапех; А живим – не више ја, него живи у мени Христос; а што сад живим у тијелу, живим вјером Сина Божијега, који ме заволи и предаде себе за мене„.

Дакле ти опет, знајући Христа, постајеш „законик“? Шта још желиш да зарадиш код Господа тим делима? Мешајући закон и благодат, уништавамо и једно и друго. Крадемо од закона страх пред њим и његову осуду, а од благодати, слободу, радост и живот.

Када вером прихватамо Исуса, прихватамо чињеницу да је Он потпуно платио за грех и прихватамо Његов живот и тада је наша личност – личност не прљавог, злог грешника, већ нове твари.

Закључак

Адвентисти се од осталих протестаната разликују тиме што по њиховом учењу празнични дан није недеља, већ субота.

Заповест „поштуј суботу“ по њиховој тврдњи није укинута и мора да се чува и у новозаветној епохи. Поштовање суботе је установио Господ. А поштовање недељног дана установио је римски папа. Ауторитет ових личности се не може поредити. Човек ни сам, нити саборно не може укинути заповест Божију, што значи да је потребно постати свестан историјског греха хришћанства и вратити се на празновање суботе.[13] Адвентисти своде питање суботе на питање о Закону, ревносно испуњавају старозаветну заповест о поштовању седмог дана недеље, показујући на ту одлуку од 1 Мојс. 2:3 до Ис. 66:23.

Закон нам показује нашу греховност

Закон нам показује нашу греховност у светлости праведних захтева Светога Бога. Када је Закон завршио своју улогу, тј. привео нас Христу, то значи да је испунио функцију, достигао свој циљ и већ немамо потребе да „гледамо у огледало“. Сада смо вођени Духом Светим који у нама пребива.

Христос је постао наша субота

Христос је постао наша субота; пребивајући у Њему, ми настављамо да пребивамо у Четвртој заповести. Адвентисти нарушавају Четврту заповест (и у ланчаној зависности од ње мноштво прописа не испуњавају). На тај начин „Адвентисти седмог дана“ су криви пред целокупним моралним Законом и сами себе стављају под проклетство. Формално се држећи суботе, адвентиста мисли да ће добити додатни благослов од Господа који је обећан Јеврејима у Старом Завету. Али „знајући да целокупан закон чија обредна страна предодређује испуњавање Четврте заповести моралног Закона не може да се очува, адвентиста верује у Исуса Христа и покушава да Га постави као допуну тамо где пуноћа закона не може да се достигне или се нарушава. Одатле се, вољно или невољно, догађа и нарушавање Закона и обесцењивање дела Искупљења Христовог на Голготи“.[14]

Недеља почиње

Оно што је драгоцено адвентистима постоји у свој пуноћи и у Православљу. Субота се и данас у богослужбеном календару сматра за последњи дан недеље. Недеља почиње од недељног дана као првог дана недеље. Суботе нису укључене у дане Великог Поста – телесно се пост тог дана ослабљује. У суботу се не чита покајна молитва преподобног Јефрема Сирина и служи се празнична литургија, чије служење није допуштено Уставом у другим данима Великог поста (осим наравно недеље – прим.прев.).

Санитарна реформа

У вези са „санитарном реформом“ (код адвентиста је забрањено пушење, узимање меса, птица, јаја, чаја, кафе, категорички је забрањен алкохол, између осталог и приликом ломљења хлебова, јер се сматра да свим овим производима „оскрвњено“ тело оскврњује и префињену свест и човек губи духовност). Нови Завет говори: „Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или пиће, или за какав празник…“ (Кол. 2:16); „А јело нас не поставља пред Бога: јер нити добијамо ако једемо. нити губимо ако не једемо“ (1 Кор. 8:8); „Нико да вас не обмањује тобожњом понизношћу…“ (Кол. 2:18). „Ако, дакле, умријесте са Христом за стихије свијета, зашто се држите прописа као да живите у свијету? Не додирни, не окуси, не опипај! Ово је само на изглед мудрост у самовољном служењу и понизности и мучењу тијела, а није од неког значаја за задовољење тијела“ (Кол 2:20, 21,23).

Ипак је то само полемика са римокатолицима

При сусрету са члановима секте „Адвентиста седмог дана“ важно је да упамтимо да им није својствен богословски геније и таленат систематизатора. Много ствари у њиховом учењу постоји или да би се оправдала неиспуњена пророчанства или у циљу полемике са римокатолицима.

Напомене:

1. Подразумева непосредно вођство од стране Духа Светога.
2.  У нашем народу познати под именом“Суботари“ – прим. преводиоца
3. По пророштву Данила (Дан. 8:14) светиња Божија ће бити оскврњена током 2300 дана (он је сматрао година). Пошто су тих 2300 година почели 457. г. пре Христовог Рођења, од тренутка наређења цара Артаксеркса о обнови Јерусалима, одузимајући 457 од 2300 добијамо 1843. годину.
4. Дворкин А., Сектологија. Тоталитарне секте. „Хришћанска библиотека“, Нижњи Новгород. 2006. с.167.
5. Чернишев В.М., Сектологија. – изд-во им. свт. Лава, папе Римског. – Кијев, 2006 г., с.263.
6. Кицур Шулхан Арух. Изд. „Шамир“, Јерусалим, 1994, с. 395
7. Ринекер Ф., Мајер Г., Библијска Брокхаусова Енциклопедија, с. 300.

Напомене 2:

1. Ринекер Ф., Мајер Г., Библијска Брокхаусова Енциклопедија, с. 300.
2. Ринекер Ф., Мајер Г., Библијска Брокхаусова Енциклопедија, с. 166.
3. Чернишев В.М., Сектологија. – изд-во им. свт. Лава, папе Римског. – Кијев, 2006 г., с.233.
4. Древни Патерик, с. 336.
5. Чернишев В.М., Сектологија. – изд-во им. свт. Лава, папе Римског. – Кијев, 2006 г., с.228.
6. Чернишев В.М., Сектологија. – изд-во им. свт. Лава, папе Римског. – Кијев, 2006 г., с.250.
7. Ђакон Кураев Андреј, Протестантима о Православљу. М. 1999,с.196.
8. Чернишев В.М., Сектологија. – изд-во им. свт. Лава, папе Римског. – Кијев, 2006г.,с.257