Бијело Дугме – Музика за сећање

Објави Душко

www.duskovokic.com - Бијело Дугме

Сватови без пјесме

Бијело Дугме. Култ оног времена, симбол старе Југославије. Никада нисам био обожавалац Бијелог Дугмета. Радије сам слушао неке друге, стране групе. Ипак, ова песма ми је некако била увек драга.

Данас, после толико година, без обзира да ли је ова песма сан или пророчанство, само у једно сам сигуран: све ће нас, кад-тад, испратити „сватови без пјесме“.

Бијело Дугме – Сањао сам ноћас да те немам

Сањао сам ноћас да те немам,
Да лежим будан на постељи од снијега
И тихо,тихо,
Нека друга жена
Моје име дозива кроз ноћ,
Ружан сан

Видио сам у сну љиљан бијели
Црне коње и сватове без пјесме
и тихо без гласа
Одлазе некуд
Неки драги људи
Гдје а гдје
Ружан сан

Хеј ноћи стани
зора нек сване
(нека зора сване)

Дух старог, мирног , спонтаног времена и сећање на неке давне зимске снежне ноћи, једном речју АНТОЛОГИЈА.

Зачеци легенде

Иначе, просто је невероватно да је овакву музику стварао човек који је својевремено избачен из музичке школе јер су проценили да је неталентован и без радних навика. Наиме, Горан Бреговић је успео да упише нижу музичку школу на одсеку виолина, али је у другој години избачен. Међутим, 60-тих година када је Бреговић имао око 10 година (рођен је 22. марта 1950) мајка му купује гитару. Тада долази до прелома. Горан почиње вредно да вежба. Тим његовим првим почетничким гитарским корацима управља Ед, брат сценаристе Абдулаха Сидрана.

Недуго након тога Горан оснива свој први музички састав. Било је то у његовом осмом разреду основне школе. Име састава није сачувано. По упису средње саобраћајне школе, Бреговић бива примљен у групу Изохипсе као басиста. Немирног духа, вртиреп, ту кратко остаје. Уосталом као и у тој школи, па прелази и у нову школу, у гимназију, и у нову групу Бештије.

Кодекси

Некако у исто време, сарајевском музичком сценом сигурно корача група Кодекси. Певач те групе, Жељко Бебек, на једном концерту Бештија запажа Бреговића. Пошто је недостајао басиста Кодексима, Жељко препоручује Бреговића члановима Кодекса.

По повратку Кодекса из Напуља где су одрађивали уговор са неким Италијаном Ренатом Паћификом, Горан Бреговић први пут прелази на соло гитару. Будући да им сада недостаје добар басиста, Горан и Жељко позивају у лето 1970-тих Горана Реџића из групе „Чичци“. Прихватајући позив, доводи колегу из групе Милића Вукашиновића бубњара. На том месту и у том тренутка започиње историја која траје дан данас. Четворица мајстора преокрећу ствари и токове музике у сасвим другом правцу.

Милић Вукашиновић

Кодекси су имали редовну публику у то време. Свирали су у два клуба. Била је то сасвим ок група. Међутим, Милић не би био Вукашиновић кад ствари не би чинио компликованијим. Износи колегама ново виђење музике, заражава их нечим што их шаље у легенду. Кодекси почињу да стварају музику по угледу на ’Led Zeppelin’ и ’ Black Sabbath’. Након две недеље бивају избачени са свих места на којима су свирали и убачени у историју која ево траје и данас. И ствара носталгију.

Доста приче

Нема потреба више о њима писати. Кога интересује како је са њима даље ствар текла, нека прочита овде. Хајде сада да уживамо слушајући их, не причајући о њима.

Категорије: Музички кутак

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

.copyright.pull-right { display: none; }