Народни инструменти – фрула

Објави Душко

ФРУЛА

www.duskovokic.com - Фрула

Аерофони инструмент

Фрула је дувачки аерофони инструмент који се прави од једног комада дрвета. То је једноставни народни инструмент цилиндричног облика, сличан уздужној флаути.
Сматра се да је фрула најстарији и најмногоборојнији инструмент на свету. У разним варијантама, величинама и облицима, налазимо их готово код свих народа планете. Инструменти слични фрули били су познати још у најстаријим народима, јер су се једноставо и лако градили. Свака трска и стара шупља кост могла је послужити за прављење овог инструмента.

Фрула – историјат

Разни списи говоре да су Египћани свирали на примитивном инструменту који се звао „мем“, Грци су имали панову фрулу, а у нашим крајевима на фрули и двојницама свирали су пастири чувајући своја стада. Састоји се из чепа којим је инструмент затворен са горње стране, не у потпуности, јер му је одсечен један уздужни део да би омогућио пролаз ваздуха кроз цев свирала. Тон се добија дувањем, узана ваздушна струја из свирачевих уста се управља у уски прорез, где се разбија о оштру ивицу и долази до треперења услед дељења ваздушног млаза на усни. Због тога се фрула убраја у лабијалне инструменте, јер на латинском лабеа значи усна.

Изглед

На полеђини инструмента налази се отвор са оштрим бридом који се назива ветрило, а који сече ваздух стварајући тон. На дну свирале налази се рупа која се назива одушка. На предњој страни свирале налази се шест рупа помоћу којих можемо извсети седам тонова, најчешће тонове дурске лествице.
Израда дањашњих фрула постала је права мајсторија. У савременом добу фруле се израђују у различитим величинама, штимовима, кристално јасног тона и интонације.

ФРУЛА И СРБИЈА

Фрула, свирајка, свирала, дудук, флуер – у различитим крајевима Србије и различит назив, али свуда једнако омиљен инструмент, без којег није могло да прође ниједно славље, прело или игранка, уз чаролије наше домаће кухиње. Вук Караџић је фрулу сврстао уз двојнице, гајде и гусле као један од стожера музичког националног идентитета.
Некада је у сваком српском селу постојао неко ко је умео да направи фрулу и да на њој нешто одсвира – од шупље стабљике зове и трске, или од дрвета, али не било каквог: најбољи звук давали су шљива, крушка, дрен, багрем, јавор, клен.
Националну карактеристику инструмента попут фруле, не одређује земља порекла, већ репертоар. Код нас се на фрули изводе српске игре и песме и то је оно што је издваја од сличних дувачких инструмената на Балкану и шире.

Прича о лепоти

Село, природа, пастирски живот, али пре свега аматеризам – били су контекст сваке приче о фрули. Међутим, захваљујући дару и техничком умећу поједини извођачи, који су постали признати народни уметници, променили су ту слику. Адам Милутиновић Шамовац и његов ученик Сава Јеремић прославили су српску фрулу у свету и оставили прве звучне записе музицирања на овом инструменту.
Фрула се користи и данас као народни инструмент. Колико је овај инструмент популаран и колико се фрулашка традиција до данас очувала у Србији најбоље сведоче бројне манифестације посвећене фрули.
Довољно смо написали. Послушајмо сада како фрула звучи кад доспе у руке врхунског уметника, мајстора фруле.

Бора Дугић– Зов за недостижном лепотом

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.