Џони Мичел: где почети

Објави Душко

О Џони Мичел, генијалној и несхваћеној кантауторки чија је песма „Woodstock“ обележила читаву генерацију; О несталном и бурном карактеру натопљеним тихом и потмулом патњом; О давању ћерке на усвајање и пламеним љубавним аферама.

Џони Мичел је рођена 1943. године у једној канадској провинцији. Иако јој је право име Роберта Џоан Андерсон, постаје планетарно позната тек као Џони. Ако сте верни фан музике свих жанрова, постоји шанса да сте налетели на име ове ауторке. Канадска песникиња и сликарка скромног порекла – али не тако скромних талената – Мичел је позната као револуционарна личност у развоју музике шездесетих и седамдесетих. Пионирка такозваног „исповедног“ типа писања, одувек је имала потребу за иновацијом мада је ни критичари ни вршњаци нису увек разумели и поштовали. Управо због те потцењености, нарочито на овим просторима, данас вас сусрећемо са опусом легендарне списатељице и покушавамо да вам помогнемо да се и ви упознате са ненадмашивим плочама које је она створила. Од акустичног фолка до поп, рок и џез елемената, представљамо вам уметницу чија је музика временом само постала боља. Представљамо вам – Џони Мичел.

Џони Мичел у њеној карактеристичној пози.

Албум за почетак:

Blue (1971.)

До тренутка када је Џони Мичел издала своје ремек-дело „Blue“ 1971. године – који јој није био први албум – преживела је дечју парализу, развод, трауму због бебе коју је дала на усвајање, одбила је још једну брачну понуду (од музичара Грејама Неша) и зачуђено посматрала како једна од њених песама, „Both Sides Now“, постаје велики хит за неког другог. Укратко, видела је много тога за својих 27 година.

Целофански дани

Снагу своје четврте плоче Мичел је описала боље него што би било ко други могао. „У „Blue“ албуму готово и да нема неистините ноте у вокалима“, рекла је за Ролинг стоун часопис 1979. „У том периоду мог живота била сам апсолутно незаштићена и рањива. Осећала сам се као целофански омот на кутији цигарета. Као да немам никаквих тајни пред светом и да нема више сврхе у животу претварати се да сам јака. Или да сам срећна. Али предност тога у музици је била што ни ту није било неке одбране.”

Песме

Свака песма на овом чувеном албуму дословно зрачи величанственошћу. Не постоји ниједна која не изазива недефинисани, с оног света и оних векова, трепет. Емоционални живот младе жене никада раније није био скениран тако огољено и без извињења, готово брутално – од беде одрицања од сопственог детета („Little Green“) и исмевања мушкараца који се смеју наивности младих жена које желе „руже и пољупце и лепе мушкарце да им причају све те лепе лажи” само да би завршили са супругама којима купују апарате за кафу („The Last Time I Saw Richard“) до јаловог покушаја да се пронађе слобода у љубавним везама (“I love you when I forget about me”, у „All I Want“). Слушајте, само слушајте, и преплавиће вас ваше тајне жеље, артикулисане музама оног и сузама овог света.

Закључак

Џони Мичел је тежину ланаца истрошености свог унутрашњег живота услед излагања јавности понекад тешко подносила. Али у музици која је извирала из чисте емоције, створила је трајну и несаломиву везу са својом публиком.

Најбоље песме: „River“, „Little Green“, „A Case of You“

Три следећа албума за слушање:

Court and Spark (1974.)

Након што су се популарност и бура око „Blue“ албума смириле (и након што је кантауторка побегла у колибу у Британској Колумбији на неко време да напише свој пети албум), Мичел се у потрази за смислом убрзо вратила и сјају, помпи и јарком светлу сцене у Лос Анђелесу. Ово ће постати њена муза: људски циркус врућих нереда. И док пише као једна од њих, она је у души још увек канадска девојка из прерије. Ова тензија је срж њене шесте плоче. „Court and Spark“ је поп албум који се не бави сложеношћу адолесценције, већ одраслог доба и дубоко га препоручујемо за новајлије.

Најбоље песме: „People’s Parties / The Same Situation“, „Help Me“, „Free Man In Paris“

Hejira (1976.)

До марта 1976., Мичел је сломљена зависношћу од кокаина; отказује турнеју и напушта Лос Анђелес са бившим љубавником, и потенцијалним новим, и одвози се у Мејн, скрећући преко дубоког југа. Прва песма, „Coyote“, подрхтава од узбуђења током таквог путовања. У целости, „Hejira“ је сага о борби и бекству. Мелодије су комплексне и ближе су џез музици, а Мичел се труди да се ослободи заокупљености собом која долази са дрогом. Никада ово није присутније него у „Song for Sharon“, у којој читав стих посвећује самоубиству Филис Мејџор, супрузи бившег љубавника Џексона Брауна, са којим је имала бурну везу. Туга је била за сестринством – кривила је себе што није упозорила жене које су дошле за њом. „Изгледа да сви живимо тако близу те границе, а тако далеко од задовољства“, певала је.

Закључак

Џонина осма плоча, према многима, временом је постала њена најбоља. Премда је „Blue“ њено најпријемчивије дело, „Hejira“ је албум који заиста схватате после више слушања и доказ је да Мичелин каталог заслужује огромну похвалу. Дефинитивно се исплати не задржати се на њеном најпопуларнијем класику, већ дати шансу и осталима.

Најбоље песме: „Amelia“, „Song for Sharon“, „Blue Motel Room“

„The Hissing of Summer Lawns“ (1975.)

Мичелин најпродуктивнији период био је током седамдесетих. Нигде тај скок са фолка на џез није видљивији него на њеном седмом албуму. Ово ремек-дело бави се проблематиком права жена, њиховом улогом у патријархалном друштву и генерално животом богаташа у предграђу Лос Анђелеса. Мада је данас схваћена важност ове плоче, у време њеног издавања била је скоро једногласно осуђена. Сматрало се да је Мичел издала своје фолк порекло и постала уображена. Ово је отуђило њену публику. Због тога се сматра да је овај албум не само један од најпотцењенијих у њеном опусу, већ и један од њених најутицајнијих (популарни фанови су Кејт Буш и Принс, између осталих).

Албум садржи и прву песму од популарног извођача која користи „семпловање“.

Најбоље песме: „The Jungle Line“, „Harry’s House / Centerpiece“, „The Hissing of Summer Lawns“

Ако сте већ довде стигли…

„For the Roses“ (1972.), „Song to a Seagull“ (1968.), „Ladies of the Canyon“ (1970.)

Са ова три албума завршавамо увод у Мичелину дискографију. Ово је већ за људе који желе до краја да упознају дело чувене кантауторке, па и њен фолк почетак. Звук на овим плочама састоји се углавном од гитаре и гласа, осим на трећем набројаном, где Џони почиње да експериментише са сложеним клавирским аранжманима.

Најбоље песме: „Blonde In the Bleachers“, „Cactus Tree“, „For Free“

Категорије: Музички кутак

0 коментара

Оставите одговор

Avatar placeholder

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

.copyright.pull-right { display: none; }