Крштење детета невенчаних родитеља

Дилема

Шетам тако јутрос. Сунце већ почело да пржи а ни седам сати. Шта ли ће бити око поднева?, помислих, кад ме одједном из тог мог високоумног дијалетичког промишљања прекину звук телефона. Погледах у екран. Пријатељ и колега са посла, а субота. Шта ли је сад?

Да се мало удаљим од теме. Тај пријатељ је пре 7-8 осам месеци постао тата једног дечака. За његово име сам сазнао после пар дана (период трежњења тате), а вероватно ни он није раније сазнао. То су тренуци када прво пиће узимате јер имате добар разлог и знате зашто. Касније се смисао губи и заборављају разлози, почетни и сви други. Верујем да је тако било са њим, требало му је времена да схвати разлоге и узроке мамурлука и главобоље. Добио је сина, оправдано.

Проблем

Јавио сам се на телефон. Постојао је проблем. У ствари, више дилема него проблем. Пријатељ ми је овако поставио питање: „Желимо да крстимо сина. Моја и њена мајка кажу да то није могуће јер нисмо венчани у Цркви. Збуњен сам. Молим те да ми одговориш и кажеш своје мишљење“.

Дакле, овде је питање било, уз малу моју преформулацију: Да ли могу да крсте дете родитељи који нису венчани у Цркви, већ су обавили само грађанско венчање? Верујем да је ово недоумица многих. Због тога ћу поделити овде са вама одговор који сам дао том свом пријатељу.

Најкраћи одговор би био: Да, могу.

Како је то некад било

Некада давно, у старо хришћанско доба, крштавани су само одрасли. Морали су изразити слободну вољу, затим су постајали катихумени, кандидати за крштење, припремајући се наставом и молитвама од 1-3 године. Данас се крштавају већином као деца, па се настава оставља за касније.

Пре него што се приступало крштавању детета, подразумевало се да су родитељи црквеновенчани, да им је на главу свештеник поставио венац (славе). Венчати значи поставити венац, јер је венац=круна. Где се друго поставља венац осим у Цркви? На ком се другом месту може бити (о)венчан? Нигде, поготово не у општини. Дакле, то се подразумевало. Због тога ни не постоје посебна правила у вези са тим, јер се то подразумевало.

Како је то данас

Данас је све другачије. Црква снисходећи људима, одступа од акривије (строге праксе ранијих векова) и дозвољава крштења деце невенчаних у Цркви родитеља. Дозвољавајући крштење детета невенчаних у Цркви родитеља, Црква се узда, и од тога не одступа, у неког другог, не у родитеље. Тај неко други је кум. Кум мора бити крштен. Он је онај који је сведок пред Богом да ће допринети, колико је то у његовој моћи, хришћанском васпитању и животу тог детета, свог кумчета. Он се такође обавезује на доживотну бригу, на себе ставља огроман и радостан терет одговорности за то дете.

Кум је тај, не рођаци

Кум је тај, не рођаци, браћа, тетке и тако даље, који ће преузети сву бригу и материјалну и духовну за то дете, уколико се, не дај Боже деси, да његови родитељи не могу да брину о њему. Зато кум није из исте улице, чак ни из истог места. Кум је тај који се ретко виђа, тим је радост виђења већа.

Закључак

Дозвољено је крштење детета ако му родитељи нису венчани у Цркви. Услов је да је кум крштен. Понављам, само је то услов, ништа више. О свим осталим детаљима, потребно је да се родитељи обрате надлежном пароху. Са њим ће договорити све појединости.

И тако ја одговорих мом добром пријатељу. Оставих га утешеног и добро обавештеног. Сада заједно чекамо тај тренутак. Тренутак када ће један мали Адам постати велики, на понос својим родитељима.

За оне који би подробније да се обавесте о овој занимљивој теми, препоручујем да се, увек и на првом месту, обрате свом пароху. Слободно пишите и овде ако имате неку недоумицу. Верујем да имате, јер се свуда свашта пише и то углавном погрешно. Сведоци смо да сви све знају. Тужно је да нам одрастају деца која тако мало знају о својој и вери својих бака и дека. Стари, добри обичаји су толико изопачени да то просто забрињава.