Пекмез баке Дваучетири

Пребирајући ових дана по старим и заборављеним стварима на тавану, а у потрази за неким старим рецептима за пекмез, које су ту таложене годинама, као неки неми сведоци времена, набасах на подебео смотуљак од неког везеног платна.

Умало га не ставих у озбиљне кандидате за бацање, али ми пажњу привуче натпис на мени чудном па ипак некако познатом језику.

Платно са тавана

Пошто сам платно раширио, из њега поиспадаше неки папири, мали смотуљци, игле, конци и ко зна шта још. На платну је ручним везом било исписано нешто као „care urmărește limba“ па још нека слова. На месту тих неких слова налазила се повелика мрља, те је цео натпис чинила нечитљивим. Тада, као да ме је неко прелио дрхтавом старином, препознах румунски језик веза. Појави се искра потмулог бубњајућег присећања, крајње нејасног. Погледах по ономе што је испало из тог веза. Пажњу ми привуче пожутели начетворо савијени папир на којем беше написано „Носи матери“. Рукопис је био леп, крупним словима написан, ћириличким писмом. Чинило се као да је то „Носи матери“ било написано угљеном. Одједном, она искрица бледог присећања претвори се шумски пожар кристално јасног сећања. Све ми се повезало и поставило на своје место.

Носи матери

И румунски језик, стари вез, избледела хартија и натпис „Носи матери“. Преплави ме неко осећање временске неодређености. Био сам истовремено у мом месту пре четири деценије, на улици, и сада, овде, на мом тавану. И сада и некада. Раширих онај полураспаднути папирни смотуљак „Носи матери“. Опет истим словима, мало ситнијим да стане, текст на брзину написан видело се, још нека слова. На месту тих неких слова налазила се повелика мрља, те је цео натпис чинила нечитљивим. Тада, као да ме је неко прелио дрхтавом старином, препознах румунски језик веза. Појави се искра потмулог бубњајућег присећања, крајње нејасног. Погледах по ономе што је испало из тог веза.

Начетворо савијени папир

 Пажњу ми привуче пожутели начетворо савијени папир на којем беше написано „Носи матери“. Рукопис је био леп, крупним словима написан, ћириличким писмом. Чинило се као да је то „Носи матери“ било написано угљеном. Одједном, она искрица бледог присећања претвори се шумски пожар кристално јасног сећања. Све ми се повезало и поставило на своје место. И румунски језик, стари вез, избледела хартија, и натпис „Носи матери“. Преплави ме неко осећање временске неодређености. Био сам истовремено у мом месту пре четири деценије, на улици, и сада, овде, на мом тавану. И сада и некада.

Сећања

Раширих онај полураспаднути папирни смотуљак „Носи матери“. Опет истим словима, мало ситнијим да стане, текст, на брзину написан видело се.

Бака Дваучетири

Нађох се на улици. Препознах моје место. Журно сам корачао носећи на леђима нову ђачку торбу. Глас ми је некако био пискав и чинило ми се да сам исувише мали. Да имам 10 година, да је данас први дан школе и да се враћам кући. Нисам сам. Око мене трчкарају моји школски другари. Погледах у њих. Где ли су они сада, да ли су живи, имају ли породице, запита се ја сада. Сећање се настави. Негде на пола улице угледасмо нешто велико и широко. Како смо се приближавали, препознадосмо огромну жену у још већој хаљини, како седи покрај калдрме. Била је то бака. Румунка. Због њене гојазности звали смо је Дваучетири. Два метра широка и четири метра висока. Огромна, митско биће. Нико није знао колико има година, нити откуд, нити када је дошла у наше село. Одувек је била ту. Одувек је тако седела. Одувек је била тако дебела.

Румунка

Дремала је ту на улици, непомична, као стуб. Знало се да је из Румуније, мада нико није успевао да објасни како се то знало. Говоркало се да је врачара, саливала је страх људима, знала је што други не знају. Ипак, сви су признавали једну ствар баки Румунки Дваучетири. Правила је најбољи пекмез у селу, а то значи на читавом свету, јер у оно време није било другог света осим нашег малог сеоцета. Сад већ можемо поближе одредити и време у које се наједном сручих са мог тавана 2021 године. Седамдесете или осамдесете године прошлог века, негде око брања шљива, значи крај августа или почетак септембра. Отуд ђачка торба на мојим леђима, и то нова. Први дан школе.

Стани

Сасвим се приближих баки Дваучетири. Наместих уста на поздрав, удахнух да изговорим Добар дан, јер сам само то смео, кад се одједном њена огромна рука испречи негде око средине мојих нејаких груди. Обузе ме преплављујући страх, срећа па сам пре тога дубоко удахнуо ваздух иначе би се стропоштао због недостатка истог. „Стани“, рече бака Дваучетири, као да није приметила да сам се пре тога укопао до половине ципела у калдрму. Не спуштајући ону, другом руком ми је пружила смотуљак од везеног платна у којем је био ћуп са пекмезом и пресавијен папир. „Носи ово матери и побрини се да га добије“, забрунда.

Време садашње

Вратих се у садашње време и подигох поглед. Мора да сам изгледао врло чудно, тако полуотворених уста и изгубљеног погледа. Схватих да држим у руци исти онај папир који сам однео мајци пре 40 година, као одговор на заповест баке Дваучетири. Знао сам шта на том папиру пише. Бака Румунка је тог далеког септембарског дана послала мојој мајци рецептуру за њен чувени пекмез.

Ја ћу сада ту рецептуру поделити са вама. Нека слова недостају, па овај мој опис неће можда бити до краја веран оригиналу. Међутим, ако слова и не пренесем, дух баке Дваучетири ћу сигурно пренети.

Судбина баке Дваучетири

Шта је са баком даље било, не знам. Кад је умрла или нестала, колико је имала година, моја мајка није умела да ми каже. Можда је још увек жива. Ако није, онда сигурно сада прави њен пекмез пред престолом Божијим.

Пекмез баке Дваучетири – рецепт

*** Пази кад береш да буду добро зреле маџарке. Извади коштурак, па у казан над ватру

*** Сипај тек мало воде да ти не загоре. Кад почне да ври, мешај лопатицом и добро се пази да не загори. Шљиве кувањем увиру, додавај још, да би ти било више пекмеза.

*** Кува се све дотле, док у пекмезу не могадне лопатица да дуби. После тога измакни, и кад се охлади, метни у чист глеђосан ћуп. Повежи га чистом крпом.

Бако Дваучетири, нека ти је лака црна земља, где год да си!

Напомене:

Маџарке или пожегаче – врста шљива од којих се код нас правио пекмез. Шљиве су сазревале крајем августа, почетком септембра.

Коштурак – коштица или кошпица, семе

Дуби – стоји. Или пекмез је готов кад почне да се лепи на лопатицу

Глеђосани ћуп – чуп премазан глеђом

Глеђ – смеса која се прави од олова или од минијума, којом се премазују судови ради заштите и лепоте