Празновање нове године представља само последицу, пројаву оне тихе чежње као  сталне потребе за празником, а то никако није само потреба за пуким слављењем. Зато човек у празник, у празновање тако приљежно уткаје своје целокупно схватање свог битија њима изражавајући смисао и циљ свога живота. А празници су, као све друго, или празници светлости или антипразници. Због тога ћу вам понудити неколико речи о празновању новогодишње – најлуђе ноћи која је Србима у данима испирања мозгова наметнута од… па знате већ кога..и његових сабораца после Другог светског рата. Не само православним Србима. Овај чланак је намењен свима, римокатолицима, муслиманима, осталим такође. Свима којим је слављење оваквог антипразника названог „Нова година“ на саблазан.

Увод

Наше време, као ни једно до сада чини ми се, сво је у некаквој понорној отуђености, као да има само један задатак: укинути празнике Божије, заменити их празницима људским који опет нити су „топли нити врући“, пакосно и са намером мешајући истину са лажју јер је то, гле чуда, у моди. Сви тако раде. Ти људски празници су, као што ћемо видети, паганског, културног или фолклорног карактера.

Празновање Нове године и још по нешто

Погледајте шта је Србима, додуше не само њима, наметнуто да славе после Другог светског рата: 8. март –  комунистички празник жене- револуционарке; 1. мај који је установила комунистичка интернационала; 7. јул – дан кад је брат (Србин „Шпанац“, припадник комунистичке интернационале) пуцао на брата (опет Србина, али несрећног жандарма који је избегао испред ножа кољача да би дошао пред метак (раз)брата); 29. новембар кад је у Јајцу створена Југославија као део, то се сада зна, сулудог експеримента злобивих моћника. На крају, посебан осврт ћу понудити свима нама на слављење међународне нове године по грађанском (грегоријанском) календару.

Празновање Нове године – вашар бесмисла

Ова чудна, злоћудна појава да славимо наметнуте празнике, чији смисао не знамо или не желимо да знамо, пројављује сву нашу саможивост, самодовољност. Ми, савремени људи, ушушкани у своју аутономност, несвесно или свесно, сведочимо о адској дубини трагедије наше неблагодарности, неосвештаности и духовног сиромаштва. Нама, данашњим људима, живот је постао досадан, без оне бујности и торжествености која је потребна сваком од нас. Овде се прелази граница. Да би превладали ову трагедију, излазимо одричући се људскости. Прва вест јутрос у свим новинама била је да су избодена три мушкарца током славља нове године те да је нападач побегао. Било му је досадно, па је мало сецкао по кафићу.

Празновање Нове године као кукавичје јаје

Престали смо да славимо старе празнике. Уместо њих потурени су нам нови који су постали проста забава, неосољени хлеб којим се храни „човек потрошачког друштва“. Опет је пређена граница. Много лакше јер смо то већ учинили. Дозволили смо себи да постанемо објекат разорних сила, рушилачких утицаја који доводе до мучних последица, до заробљености и смрти. Сећате се оне новинске вести од малочас?

Ми данас уживамо, задовољство нам је средње име, али не свечаримо. Одушевљавамо се, али се не радујемо, урличемо, а немамо гласа. Дижемо руке ширећи три прста у омамљивој алкохолисаности док кличемо разголићеним идолима поремећене свести због белине испод носа. Зна се ко шири три прста, ко покушава да раздвоји Свету Тројицу. Србин никада то није чинио. Тако, у боловима од празнине док се причешћује вештачким изобиљем шарених, ружичастих телевизија који доносе само засићеност и досаду, човек њима неприметно замењује своје лично учествовање у слављењу живота.

Од личности до маске

Да будем до краја јасан. Нисам против празника нити празновања празника. Како бих био против нечега што припада најинтимнијој, најдубљој ипостаси људског живота и културе. Историја не познаје цивилизацију или временски моментум без празновања празника.

Против сам слављења овог па оног. Против претварања боголикости којом смо обдарени у звероликост која слави смрт и уништење. Против страха од живота уместо радовања њему. Против сејања честица зла страхом од болести, заражавања и негирањем слободе наметањем било чега. Радујмо се, откријмо у себи, у сваком поред нас човека, не прекривајмо људскост крпама. Неко је, не тако давно, написао једну лепу књигу под називом „Од маске до личности“ описујући процес претварања човека као индивидуе у човека као личност. Чекамо сада неког другог ко ће нам појаснити тренутни процес: претварање човека као личности у себичну и саможиву индивидуу. Можда написати дело „Од личности до маске“.

У сусрет „најлуђој ноћи“

Иза појмљиве реалности сваког празника, у самој његовој суштини, јесте вера или религија. Основ сваког празника је религијски. Када славимо Божић, ми учествујемо у радости свега што постоји и што дочекује Сина Божијег у људском облику; када славимо Васкрс, учествујемо у Христовој победи над смрћу; када славимо Савиндан, лице у лице срећемо се са оцем наше Цркве и отаџбине; на Видовдан се причешћујемо са кнезом Лазаром и његовом светом и честитом војском…

Празновање Нове године – религија Маркса и Енгелса

А када славимо послератне празнике? Шта ми, у ствари, тада славимо?  Тада „славимо“ тријумфалне моменте једне лажне религије која „верује у Маркса и Енгелса“, религије која је деци предлагала да Тита воле више од маме, од тате поготово, а читавом српском народу као браћу достојну загрљаја наметала србомрсце и србоубице. Не чуди да су сви ти празници, осим 1. маја, смештени у време вишедневних постова. 8. март је најчешће почетком Великог поста, 7. јули крајем Петровског поста, 29. новембар почетком Божићњег поста, а 1. мај мало пре Ћурђевдана. Случајно? Ма, дајте.

Празновање Нове године као план и намера

Плански, дугорочно, са сатанском прецизношћу Срби и сви други су одрођавани од своје вере, традиције и културе. Васкрс, Божић, Петровдан, Ђурђевдан, празници и славе. Уместо да се молитвом и постом припремамо, ми Срби смо у то време правили свињокољ, преједали се печењем, мрсили па опијали, певали „Друже Тај и тај, ми ти се кунемо“ славећи врховног бравара и његове саборце. То није било доста, хтели смо још, још. Па смо даровали наше „другарице“ поклонима и ружама. Сећате ли се првомајских логорских ватри и првомајских уранака? Неких „празника“ смо се, на сву срећу, решили. Нема више 29. новембра као дана Републике, нити 7. јула као дана устанка „народа и народности“ Србије. Такође, 1. мај се све мање „роштиља“ и „опивљује“.

Остала  је, нажалост, календарска нова година (по грађанском календару), коју су први међу православним народом почели да славе Совјети када су окупирали Царску Русију. Зашто појати Рождество Христово кад можемо певати Друже .. ми ти се кунемо.

Празновање Нове године – моменти лудила

Хајде да се сада осврнемо на битне моменте лудила ове ноћи међу нама Србима. Код других народа је слично, ако не исто..

Доношење и кићење јелке

Овај обичај је стигао до нас са запада. Обавља се за римокатолички Божић, а не за Нову Годину; упражњавати овај обичај за Нову годину по грађанском календару је потпуно бесмислен. Јелово дрво код римокатолика (бадњак код нас) символизује Богомладенца Христа. Шта или кога симболизује, шта значи јелка за нову годину у Србији? Брат брату, не значи ама баш ништа;

Размислите о овом. Да би се за ту једну, најлуђу ноћ, окитила јелка, у Србији, у којој се голети, иловача и камењари шире, немилосрдно се сече на хиљаде младих стабала која се потом бацају у ђубре; Бадње дрво за наш Божић је само грана или гранчица храста која остаје на свом месту да расте у висину и ширину.

Честитање

Сада ћемо се суочити са класичним примером апсурда. Увек ме је занимало како човек може да прихвати бесмисао слављења наметнутих и туђих празника (са чиме се слажу они који славе такве празнике) док у исто време пркосно наставља да трага за смислом. Хришћански свет, како римски тако и православни, зна да прво долази Божић, па Нова година. Само код нас се честита овако: „Срећни Новогодишњи и Божићни празници!“. O tempora, o mores! Чекајте, ту није крај апсурду. По завршетку грађанске нове године, а после православног Божића, крштени Срби славе још једну нову годину (шта једну, дај пет, из „Ко то тамо пева“), „српску нову годину“, што је по свему судећи јединствени пример у свету – две нове године и обе – кркање! Могло би се ускоро десити да се прославља и кинеска нова година – вероватно би за њу било заинтересованих;

Преједање и стомакоугађање

Током славља међународне нове године православни Срби улазе у последњу седмицу пред Божић, у којој је пост најстрожији, јер се тело и душа спремају да дочекају Христа.

Док Србија крка печење и опија се, православни посте, држећи се завета Светог Саве, што су радили и наши стари, све док у ову напаћену земљу нису дошли Бравареви „ослободиоци“ који су донели нове законе и нове празнике;

Напаћена српска сиротиња ће током те најлуђе ноћи трошити свој муком зарађени новац, доказујући се и показујући ни она не зна коме, било спремајући свечану вечеру за кућни провод (уз телевизијске емисије и испирање мозга), било одлазећи у хотеле и ресторане или на тргове са програмом за дочек.

За то време, масни брчићи и подваљци посланика, одборника, министара и челника невладиних организација искрено ће подрхтавати од свесилности. И наше глупости.

Шенлучи царе, нова година је

У најлуђој ноћи ће пуцати из свих оружја, и опет ће бити рањених, не дај Боже, мртвих.

У најлуђој ноћи ће опет бити пијаних, који ће се данима трезнити питајући се – шта су то дочекивали;

Из искуства се зна да је за грађанску Нову годину много више рањених, повређених, болесних и мртвих него иначе.

У најлуђој ноћи ретко ко је свестан да ли се слави долазак по свему црне претходне или улазак по свему судећи још црње наредне године.

 После најлуђе ноћи за све оне који се нису пружили колики им је губер, долази најдужи месец звани јануар кога са тешком главом као туч и празних џепова треба премостити, па треба озбиљно размислити да ли назив „најлуђа ноћ“ треба ставити под знаке навода или она то заиста јесте.

Коме говорити и кога убедити

Рећи ћемо још ово: „Наше није да убеђујемо; наша дужност је само да изложимо, а убедити се – то је ствар оних који слушају – читају“, како је говорио Свети Јован Златоусти. Биће сасвим довољно ако овај скромни текст било кога подстакне на размишљање.

Безпразнични човек и чежња за празником

Има ли бесмисленијег празника од секуларне грађанске Нове године којом су се безбожници тако упорно борили против Божића?

Људи на тај дан журе и јуре „припремајући“ се хистерично за дочек Нове године. И та јурњава није ништа друго до последица тога што су људи подсвесно „свесни“ да у темељу њиховог „празновања“ Нове године нема радовања години која долази, већ панично бекство од бесмисла старе године у којој није било истинске среће и истинског живота. Људи се свесно заваравају надом да ће кратким самозаборавом у новогодишњој ноћи моћи да се избаве од осећања понављања и бесмисла времена у коме је „човек увек на губитку“. А шта је та ноћ ако не управо ноћ трагизма, самоће, очаја, грозничаве потраге за „мрвама среће“, ноћ разочарења и самоодбране после које се људи буде само још очајнији и огорченији?

Празновање нове године – епилог

Ни Срби а ни било који други народи, по мом мишљењу, не треба да славе никакву нову годину, а посебно не на овакав начин. У пракси је, нажалост, другачије. Имајте у виду да је сваки човек најпре одговоран за себе и своју породицу, свако је дужан предузети мере заштите које су њему доступне како би сачувао себе и своју породицу од напуштања своје прихватањем туђе вере или културе.

Мој лични став

Стога, искреним хришћанима лична порука. Нама није место у кафанама, ресторанима, нити на трговима где се дочекује Нова година. Ватромет, музику, вриску, игру, галаму шенлучење уз алкохол препустимо другима. Деда Мразу, његовим кочијама и поклонима није место у нашим домовима; Наше куће нису простор који се украшава јелкама, миришљавим свећама и светиљкама. Њихов украс је наш Христоуподобљени живот, пост и молитва, Свето писмо. Све споменуто припада нашим комшијама. Ми то требамо знати, поштовати и ако то њима прија честитати. Новогодишњу, или како је називају „најлуђу“ ноћ, искрени, прави православни Срби, римокатолици и муслимани требају провести као сваку другу. Са својом породицом, у предбожићној атмосфери ако говоримо о нама православнима. Љубави и миру, стицању корисног знања, посети члановима родбине, обиласку болесника, помоћи потребноме итд.

А Деда Мраз? Поклони?

Што се тиче поклона, ово је још један обичај настао као подвала већ поменутих разуларених Браваревих фаланги. На питање једне читатељке када је најправилније давати поклоне,  да ли за Св. Николу, православни Божић или православну нову годину, преносим вам одговор једног свештеника. Њему се нема ништа ни додати ни одузети.

„ … Ја сам потпуно свестан да у „данашњем свету“ (као да је у јучерашњем све било у реду? ! ? ) , понекада није лако бити Хришħанин и испоштовати оно што наша Црква учи. Али нико нам никада није ни обеħао да ħе нам, као Хришħанима, све бити лако и потаман… Ипак, ми смо дужни да поштујемо свој хришħански ритам живота, своје празнике. Јер, ако ми то не чинимо, ко ħе други уместо нас? …

Нема ко, морамо ми

… Или ħемо вечито мењати нашу традицију (овде мислим на Свето предање, а не на фолклорну традицију или народне обичаје) како би ишли у корак са осталим светом? Ако будемо пратили свет и његове обичаје, ко ħе онда иħи за Христом и пратити Његово Свето предање? У овом периоду Православни хришħани дају поклоне: деца – на детинце (3 недеље пред Божиħ) мајке – на материце (2 недеље пред Божиħ) очеви – на Оце (недеља пред Божиħ) Остали, тетке, ујаци, стричеви итд. дају поклоне на Бадњи дан. Дајуħи поклоне, они обавезно треба да кажу да је то за Детињце, Материце, Оце или за Божиħ – како коме приличи. Никако за нову годину или нешто друго. Тако и ти можеш сестриħу и братаницама да кажеш да си им спремила поклоне за Бадње вече и да ħеш им дати тада, јер ми Хришħани то славимо, а не нову годину“.