Са оне стране смрти: Сећање на Јелену Такић

“Нећемо, пак, браћо, да вам буде непознато шта је са онима који су уснули, да не бисте туговали као они који немају наде.

Јер ако верујемо да Исус умре и васкрсе, тако ће и Бог оне који су уснули у Исусу довести са Њим.

Јер вам ово казујемо речју Господњом да ми који будемо живи о доласку Господњем, нећемо претећи оне који су уснули.

Јер ће сам Господ са заповешћу, гласом арханђела и са трубом Божјом, сићи са неба, и прво ће мртви у Христу васкрснути,

а потом ми живи који останемо бићемо заједно са њима узнесени на облацима у сретање Господу у ваздуху, тако ћемо свагда са Господом бити“ (1 Сол 4, 13-17).

Уснуће Јелене Такић

Постоје тренуци, или одблесци тренутака, не знам, када се налазимо негде у међупростору, душе узлетеле у небеса, телом приковани за тло. Располућени, напети до пуцања, срљамо, ни сами не знајући где и коме. Питамо, а одговора нигде, јер на погрешној страни питамо. Једно од таквих питања, тешких питања, јесте питање смрти.

Данас је 18. (5.) август, л.Г. 2024. На данашњи дан, 2017. године, преминула је Јелена Такић, ученица којој сам био разредни старешина. Имала је само 19 година, више се ни сам не сећам. Како ово схватити? Како се помирити са овим?

Сусрет са смрћу не оставља никога равнодушним. Растанак од драгог човека, губитак рођака или пријатеља, буди многа питања, која у свакодневици често гурамо у страну. Смрт уноси потресеност и безброј мучних питања: Живот је пролазан, има своје границе. Шта је та граница, где је она? Је ли то прекид, коначна пропаст, уништење, или је то пролаз, прелаз, промена, нови почетак? Шта бива с покојником?

Жеља за животом

О овоме размишљам док ово пишем. Размишљам о мојој уснулој ученици Јелени. О њеној потресној и исцрпљујућој борби са опаком болешћу. О њеној жељи за животом. О нашим многобројним разговорима на тему њене болести и њеног скончанија. Била је потпуно свесна и с неким созерцавајућим, несхватљивим миром прихватала је близину свог иступљенија из овог света, своје смрти.

Ти разговори, ти тренуци су били просветљујући за мене. Као богослов, био сам на самом извору искушења сопствене вере. Господе, просвети таму душе моје. Мислио сам да имам одговоре. Борећи се против сопствених сумњи и „хрвања са Богом“, на сву срећу дозвољавао сам да Бог превлада. Нисам остајао сам на мегдану.

Са Јеленом у свету без бола

Радознала, Јелена ми је постављала питања, а ја сам покушавао да јој пружим утеху. Наслоњених душа, измештени из овог у неки међусвет, разговарали смо без речи, ходали не додирујући тло, видели без вида, чули без слуха. Бејах са Јеленом у том свету без бола. Као да ме је на неки начин, не знам како и какав, Јелена одвела у тај свет показујући ми где ускоро иде. Запрепаштен, схватао сам да она мени даје одговоре, не ја њој.

Њена најбоља другарица Боба

У исту школу у којој сам ја радио а Јелена похађала, ишла је и моја кћерка Босиљка. Иста генерација, биле су најбоље другарице. На питање о Јелени, Босиљка ми је уступила њена сећања о својој преминулој другарици. Преносим их вама у целости. Ова сећања, по „сећању“, постала су памјат, вечни помен, оприсутњавање и живо потресно сведочанство једног пријатељства и једног времена у којем је Јелена Такић ходала са нама, борећи се са ужасним двоструким канцером. Ево те преписке и тих сећања на уснуло дете Божје Јелену Такић:

Прва сећања на Јелену

Јелена Такић рођена је 15. априла 1998. године. Мајка јој се зове Љубица, тата Радивоје, а сестра Стоја. Тата јој је радио на грађевини. Јелена је боловала од тумора карличних костију и тумора на кичменог стубу, два канцера. Волела је да пева, неколико месеци пре смрти је желела да сними песму и слала ми је снимке како пева, увежбавала је певање доста дуго. Волела је да пише песмице, имала је и књигу. Једно време није имала косу, па је желела да је пусти да нарасте, и када је успела била је јако срећна, одувек је желела дугу косу. Желела је да упише факултет у Новом Саду, желела је да будемо цимерке , иако је завршила трогодишњу, желела је ванредно 4 годину па да заједно упишемо, али на жалост умрла је 18. августа 2017. године након матуре.

Практична жена

Волела је да гледа неку емисију “ Практична жена“ и једном приликом су је и позвали да гостује у њој, спремала се данима за снимање и била је јако узбуђена и срећна. То је све чега сам успела тренутно да се сетим, знам да није стигла да се заљуби, да оствари прву везу и све остало…. Не могу да се сетим тренутно свега јер је баш водила битку када смо се ми јако зближиле.

Стално ми је писала да ме воли и била је убеђена да ће да оздрави.

Преписке са Јеленом

Сећаш ли се тих преписки? Имаш ли неке слике са Јеленом?

Ја немам те поруке, ја сам све изгубила јер је то било на старом профилу, на жалост више ништа немам.

Имала сам и снимак

Мислим да је на твом лаптопу и да има како певамо хахах

Додуше неки њен народњак, али добро

И слике су у твом фолдеру негде

Вероватно Боба 2017 или тако нешто

Напиши по сећању.

Знам да је желела да имамо прасе у стану, аххахах, али то је баш оно безвезе, то је само мени говорила, не знам ни зашто је желела баш прасе

Волела је да буде твој лични шпијун на часовима хаха, не знам. Имала је снимак где је видела Исуса Христа на небу, и јасно се видео његов лик, показала ми је

Али јој нико није веровао

Ја јесам, и видела сам.

Лик на небу

Шта си видела?

Његов лик на небу, бар је тако изгледало

Можда су облаци, можда не, али се видело

Она је била убеђена да је то Исус Христос али су јој се сви смејали

Да ли је са неким разговарала о томе?

Само њеној мами и мени, ту је била њена мама када ми је показала.

Колико знам само нама

Да ли је била у контакту са Црквом? Слава? Да ли ју је Црква испратила на сахрани? На ком гробљу се чува њено тело?

Не сећам се нажалост за Цркву и то ми је јако жао али у том периоду сам била у пубертету. Јесте, био је свештеник и тело је на Мелином гробљу или како се већ зове

Али знам да је веровала у Бога.

Тема је тешка…

Тема је тешка и нисам сигуран колико ће ми требати. Пиши даље. Не гледај граматику и лепоту, само сећања, ја ћу остало средити. Само сећања (памјати), то је исто молитва.

Сећам се када је погинула Ј.К., матуранткиња која је ишла са нашом Јеленом у разред, Техничар обезбеђења, ишли смо сви из школе на сахрану и Такићка и ја смо коментарисале зашто нема свештеника на сахрани, као да пса сахрањују. И Јелена Такић је рекла “ Шта мислиш како јој је тамо“, и ја сам се уплашила када је то рекла, звучала је као да је знала да и њу то чека, и рекла сам јој да не размишља о томе, и после годину дана она је умрла.

На крају , било јој је лошије, ја нисам имала новца да долазим сваки дан за Кикинду, био је распуст и она ми је написала волим те , тога се одлично сећам и нисмо се чуле две недеље након тога, прво ми је било јако жао што је мислила да је избегавам али нисам, напросто нисам могла да долазим, и нисмо се чуле први пут тако дуго, две недеље и ја сам јој писала, она није ни видела поруке, писала сам неколико пута. Након тога, отишла сам код фризерке која је њена рођена сестра Стоја, да скратим крајеве и питам где је Јелена и зашто се не јавља , и Стоја ми каже “ Јао па ти не знаш!“ Ја кажем шта а она каже “ Јелена је у болници, у коми је и рекли су да ће поживети око 20 дана можда , не више“ и ту имам блокаду сећања, знам да сам јој рекла да није у реду што ми нико није јавио, она је те две недеље била у болници а ја нисам знала.

Али се одлично сећам да је задња порука била “ Волим те “

од њe

Само пиши…

Ми смо почеле да се дружимо када смо се среле у ходнику школе и причале смо нешто мало, ја сам видела код тебе у соби њену књигу и ти си ми рекао да болује од рака. Била сам у тоалету и чула сам неке њене из разреда, та екипа, говорили су свашта ружно о њој и како неће да дају 50 динара за њу, свашта нешто и ја сам морала њој да се јавим да јој будем пријатељ. И зближиле смо се јако у марту , до августа смо ето биле нераздвојне рецимо и онда је умрла. Није било дугогодишње пријатељство али се чинило као да су године у питању. Увек смо желеле да изађемо негде, да се проведемо али све је било као “ КАд оздравим“, јер ишла је на операције и лева нога јој је отказала колико се сећам и носили су је у вц и баш јој је било тешко, није бешику осећала, отказала је како бих рекла, носила је пелене и баш баш је била лоше кад смо ми постале најбоље другарице и признала ми је да сам једини пријатељ ког заиста има, иако би многи рекли супротно јер је имала још другарица, али она ми је то рекла, и да су све то лажни другари.

Поклон за празник

За 8 март сам јој спремила честитку, покушаћу да слику пронађем јер је она ту слику објавила на инстаграму, баш је била срећна. Гледала сам да будем уз њу максимално и придам јој максималну пажњу.

И тако сам јој стално руже брала, једну је чак објавила исто на инстаграму, покушаћу наћи негде слику.

Али јако јако је волела музику, то јој је био цео свет, волела је да пева, такође је волела сликање, снимање.”

Иза копрене боли

Драга Јелена. Знам да си иза завеса боли и мука због болести, волела живот. Знам такође да те твој разредни и твоја другарица Боба никад неће заборавити. Помињаћемо те макар сви престали. А ти, шта ти можеш учинити за нас? Само једно. Моли се Богу за нас. И прими нас под твој шатор кад ти једног дана дођемо. Амин. Вечан ти помен Јелена Такић.